Piše: Nemanja Milošević
Velika politička borba vodila se nedavno na samom vrhu svetske političke pozornice. Sjedinjene Američke Države izabrale su svog budućeg predsednika, a ova vest bila je prilično zapažena na ekranima naših televizora i mobilnih telefona.
Donald Tramp će uskoro ponovo sesti u najudobniju američku fotelju (onu tapaciranu), a ta činjenica izazvala je totalnu euforiju među srpskim življem. Lik spasitelja, sa plavom šiškom umesto oreola, sada je ponovo tu da reši sve naše probleme.
I dok slušam hvalospeve svojih sugrađana, nikako ne uspevam da shvatim kako politička situacija u zemlji čije stanovništvo mahom ne zna ni da postojimo na karti sveta može uticati na naše živote. Razumljivo je da globalna politička zbivanja mogu delimično poremetiti ekonomsku ravnotežu u pojedinačnim državama, ali nisam baš siguran u to da bilo koji, pa ni novoizabrani američki predsednik može da smanji inflaciju u Srbiji, odvikne nas od korupcije, nepotizma i opšteg “duhoklonuća” i moralnog posrnuća.
Slušam i čini mi se da je ta vera u mogućnost da nas neko drugi oslobodi sopstvenih nedaća samo izgovor za naša (ne)moralna načela ogledana u rečenici mudrog malog Tadije koji, nakon što ga pitaju zašto i dalje kaki na noši iako je već veliki, kaže: “Ovako je lakše, sve ti drugi uradi!”. S tim što smo se mi noše nekako i rešili, al` nikako da se rešimo očekivanja da nas drugi briše nakon što obavimo pomenutu radnju.
Tome u prilog najbolje govori i činjenica da je naš čovek radije pratio izbore u Americi, nego izašao na one u sopstvenoj zemlji.
Sa druge strane, baš pre neki dan, nastala je opšta gungula na društvenim mrežama kada se saznalo da je odlazeći američki predsednik Džo Bajden odobrio Ukrajini korišćenje raketa iz američke pomoći prilikom napada na teritoriju Rusije. Kada je to saznao, prosečan Srbin je zaboravio i na visinu sopstvene plate, i na visinu poreza, i na kamatne stope, i na sve proizvode koji mogu stanu u kesu za jednu crvenu. Najveća njegova briga bila je da li će Ukrajina lansirati rakete i da li će Putin uzvratiti, uz nadu da će za nekih dva meseca ruski predsednik napraviti nekakvu trampu sa novoizabranim Trampom i zaustaviti rat u korist bratske nam zemlje (mada, sudeći po istorijskim činjenicama, ispada da su nam bratske i Ukrajina i Rusija, pa nemamo šta da “izgubimo”).
A ja se opet pitam, šta mi od svega toga imamo, gledajući naše mladiće obučene u majice sa ispisanim slovom “Z”? Pitam se, da li će im okončanje rata u Ukrajini ili dolazak novog američkog predsednika pomoći da pronađu posao u struci? Da li će globalne političke promene uticati na to da nam se lekari ne zapošljavaju po Nemačkoj, nego u našim domovima zdravlja?
E, baš to su stvari kojima treba sami da se bavimo. Dobro, ne moramo baš odmah da zagrizemo preveliki zalogaj. Ali, za početak, možemo makar da pokosimo travu u svom dvorištu. Da očistimo smeće ispred kuće. Da ne izbacimo pikavac kroz prozor automobila ili da promenimo neku lošu životnu naviku. Od takvih stvari se kreće. Pa jednog dana, kada od nas samih načinimo dobre ljude i počnemo da gledamo svoja posla, ne tražeći u drugima izgovore za sopstvene pogrešne postupke, biće nam bolje. Garantujem.
Karikatura: Petar Pismestrović
