• utorak, 7. decembar 2021.
Baba nije kriva!
Kolumna
0 Komentara

Baba nije kriva!

26. oktobar 2021. godine

Piše: Nemanja Milošević

Kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj. I, složio bih se sa tim da jeste. Kada dođeš kući posle napornog dana, niko ti se neće tako obradovati kao on.

Međutim, smatram da je ljubav prema životinji jedno, a da su krajnosti nešto drugo. Siguran sam da svako od vas ima u svom okruženju one koji životinje smatraju bezgrešnim stvorenjima, koja ni u kakvom slučaju ne mogu da predstavljaju opasnost po ljude. Primera radi, kad god se desilo da je pas napao i izujedao čoveka, često i na smrt, krivica je pripisana ljudskom faktoru.

Činjenica je da u dobrom delu tih slučajeva ljudski faktor i jeste uzrok napada, jer, ima nas svakakvih, ali, čudno je to što retko kome pada na pamet da čovek ne mora baš uvek da izazove psa na tako nešto. Istina, životinja nije ništa kriva, ona ima svoju psihu, neku vrstu svesti, i naravno, instinkte. Ali, da li ta njena psiha i instinkt automatski bacaju krivicu na čoveka?

Jedan interesantan slučaj desio se nedavno u mom komšiluku. I to – mojoj babi! Komšija bio u bolnici, pa je hranila njegovog psa, koji je, otkad znam za njega, bio miran i prijateljski raspoložen. Prava maza. Ali, eto – desilo se. Ušla žena u dvorište, a on raskomadao kokoške, pa nasrnuo na nju. Otkačilo mu se, izgleda, nešto u glavi. Šta ćeš, nije kriva životinja. A, da li je kriva moja baba? Pa, rekao bih da nije. Takve stvari se dešavaju, i naravno, komšija se psa rešio na zakonom propisan način. Ali, u to da je u 90 odsto slučajeva napada pasa na ljude kriv čovek, neće me niko ubediti!

Međutim, postoji nešto u čemu čovek snosi krivicu. I to debelu! A, to su psi koji slobodno krstare našim ulicama. I meni, kao i većini ljudi, žao je životinje koja je ostala sama na hladnoći. Na stranu to što psi neizmerno uživaju u neograničenoj slobodi. Ko je ostavio te životinje? Zašto su se našle tu gde jesu? Šta ako nekog napadnu? Pa, i oni psi koji se kreću ulicama se razmnožavaju, zar ne? Sugurno nisu baš svi sterilisani. Na taj način dobijamo nove, mlade lutalice.

Po ovom pitanju, neosporan je trud ljudi iz Kazneno-popravnog zavoda i ostalih institucija koje su bile uključene u izgradnju azila za pse, ali, čini se da on našem gradu nije dovoljan. Neosporan je i trud udruženja za zaštitu životinja, koja daju sve od sebe kako bi što više pasa sa ulica bilo udomljeno. Ali, da li je moguće udomiti sve pse sa naših ulica? Mislim da ih ima mnogo više nego ljudi kojima je potreban novi ljubimac. A, i većina nas želi kuče, a ne odraslog psa.

Jedno je sigurno – potrebno je sistemsko rešenje. A kakvo? E, na to ni sam nemam odgovor. Sećam se, kada sam bio dete, s vremena na vreme su po gradu išli omraženi šinteri. Nekada su se pasa rešavali puškama sa bojevom municijom. Nešto kasnije, puške su bile punjene onim strelicama za uspavljivanje (ubijanje?). Međutim, pošto nisam pristalica nasilja, svestan sam da besomučno ubijanje životinja po ulicama sigurno nije rešenje, što su naše institucije vremenom i uvidele. Osim nasilja nad životinjama, jurnjava za psima po ulici bila je prilično stresna i za nas, decu. Možete zamisliti traume kada gledate kako neko ubija životinju. Zato i nemam odgovor na gore postavljeno pitanje. Možda je ubijanje najefikasnije, ali, da li je moralno? Pa, svakako da ne.

Ipak, neko rešenje mora da postoji. Na pisanje ovih redova naterala me je situacija kojoj sam prisustvovao ovih dana, kada sam posle nekoliko napisanih članaka izašao ispred redakcije da ohladim glavu i mozgu obezbedim dovoljnu količinu nikotina za dalji rad. Kako deca ponovo idu u školu, pune su ih ulice. A, pune su i pasa. Nakon nekoliko povučenih dimova, iz meditacije na svežem vazduhu trgao me je lavež. Ali, ne lavež jednog psa. Čitav čopor od njih osam trčao je kroz ulicu Kralja Petra prema SUP-u, pokušavajući da uhvati točak nekog automobila. A, kada je automobil zamakao iza ćoška, predmet njihovog interesovanja postali su točkovi jednog bicikla. Na sreću, biciklista je takođe uspeo da pobegne. A čopor, on je nastavio da traži zanimaciju. I tako, uputio se za grupom učenika, vidno uplašenih i iznenađenih činjenicom da ih u centru grada prati čopor pasa.

Sve se, nadam se, završilo bez povređenih. Ali, zapitao sam se, kakva bi bila reakcija turista koji često svraćaju u Mitrovicu kako bi obišli ostatke prestonice Rimskog carstva, da su se našli na mestu ovih učenika? Siguran sam da ne bi bili oduševljeni.

O psima u Bloku “B”, suvišno je i govoriti. To najbolje znaju oni koji ranom zorom idu na posao. Peške, a posebno biciklom. A, zna i ono dete koje je pre par dana izujedano.

Za kraj, nikako ne bih želeo da neko, čitajući ovo, pomisli da sam nekakav keromrzac. I sam kod kuće imam jednu domaću džukelu koju svi neizmerno volimo i koja je toliko razmažena da joj je gotovo sve dozvoljeno.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: