U nauci je prisutno nekoliko teorija o prapostojbini Slovena. U XX veku bila je zastupljena teorija da se prapostojbina Slovena nalazi n srednjem Dunavu i donjem Dunavu – tzv. Dunavska teorija. Glavni dokaz takve teorije bio je Kijevski letopis, gde se navodi da su se sloveni naselili oko Dunava, gde su Ugarska i Bugarska. Nakon ove teorije pojavile su se još dve teorije o prapostojbini. Sa jedne strane naučnici su smatrali da se teritorija prapostojbine nalazila na severoistočnim padinama Karpata, sa druge da je bila mnogo šira i da se rasprostirala od Visle do srednjeg Dnjepra.
„Oko V-VI veka nove ere, Sloveni su postali mnogobrojni i više nisu mogli živeti na teritoriji u močvarama reke Pripjat (na granici današnje Poljske, Belorusije i Ukrajine), te su se počeli širiti na sve strane. Međutim iako se broj stanovništva povećavao, oni i tada još pričaju na jednom jeziku.“
Prilog teoriji da se prapostojbina Slovena nalazi između reke Visle i srednjeg Dnjepra ogleda se u mnogim arheološkim i lingvističkim dokazima. Pre svega tu je dokaz u praslovenskom jeziku (hopotetičkom jeziku koji nije sačuvan u pisanom obliku, ali se iz slovenskih jezika može izvući zajednička osnova) i to termini koji su vezani za močvarno područje, kojih u jeziku ima više, što svakako upućuje na reku Pripjat; nego reči koje su vezane za prostor Karpata, za planine – pošto je takvih reči u jeziku bilo znatno manje.
Sve do IX-X veka, dok Sloveni nisu primili hrišćanstvo o sebi nisu sačuvali ni jedan pisani trag. Zato o Slovenima saznajemo iz drugih izvora, iz grčkih, rimskih ili iz spisa onih naroda sa kojima su imali kontakt, od trgovaca araba i jevrejskih letopisaca.
„Narodi na nižem civilizacijskom stepenu bili su zanimljivi uglavnom onda ako su ugrožavali granice carstva, ili ako su stajali na putu proširivanja carstva, što nije bio slučaj sa Slovenima sve do velikih seoba naroda.“ Počinjući od VI veka već postoje pisana svedočanstva o Slovenima, o prostoru na kome žive, o poreklu, običajima, verovanjima, izgledu i svakodnevnom životu.
Grčki istoričar Herodot u IV veku pre nove ere opisuje Skitiju i njihove susede, pominje skite ratare, što se predpostavlja da su Sloveni.
Istoričar Gota, po imenu Jordanis, ograničava teritoriju Slovena kao trougao gde su jedan krak padine obronci Karpata, drugi je Visla, na istoku Dnjepar i na zapadu reka Prut.
Krajem VI veka vizantijski istoričar Prokopije piše o Slovenima, o njihovom načinu života i njihovim verovanjima. Po podacima Prokopija (umro 562. godine) „Sloveni i Anti po spoljašnjem izgledu se ne razlikuju: svi su oni visoki i veoma jaki, njihova koža i kosa nije ni svetla ni tamna, svi su crvenkasti u licu. Vode težak život…“
Seoba Slovena počela je u V, a trajala je sve do VII veka. „Sloveni su svoj demografski rast i ekspoloziju doživeli u vreme Velike seobe, krećući se na istok i zapad tražeći nova prostranstva – plodne njive i pašnjake.“
Odmah po seobi naroda razvijaju se tri grupe slovenskih naroda, u zavisnosti od toga na koju su se stranu selili iz svoje prapostojbine.
Tako razlikujemo:
1.Južni Sloveni: Srbi, Hrvati, Slovenci, Bugari, Makedonci.
2.Istočni Sloveni: Rusi, Ukrajinci, Rusini, Belorusi.
3.Zapadni Sloveni: Slovaci, Česi, Poljaci, Lužički Srbi, Kašubi.
Lingvisti su najčešće vodili polemike o pitanju kojoj grupi pripada rusinski jezik, dok su ga jedni približavali zapadnoslovenskoj grupi, drugi su ga smatrali centralnoslovenskim jezikom, jer se smatra da ko zna rusinski jezik može da razume sve ostale. Međutim, izlaskom doktorske disertacije ruskog lingviste Vjačeslava Čarskog, više se pažnje obratilo na rusinski jezik, iako ona ne daje tačnu odrednicu kojoj grupi rusinski jezik pripada, podvlači da ipak ima više refleksa istočnoslovenskih nego zapadnoslovenskih. Autor podvlači da naziv Rusin, potiče od naziva za malog Rusa.
Zdenko Lazor
Швет старих Славянох II
У науки присутни даскельо теориї о праотечеству Славянох. У ХХ вику була заступена теория же ше праотечество Славянох находзи на штреднїим и дольнїм цеку Дуная – так волана Дунайска територия. Главни доказ такей териториї бул Києвски лїтопис, дзе ше наводзи же ше Славянє населєли коло Дунаю, дзе Угорска и Болгарска. После тей теориї появели ше ище два теориї о праотечеству. Зоз єдного боку науковци думали же ше територия праотечества находзела на сиверовосточним боку Карпатох, зоз другого боку же була вельо ширша и же ше розпрезцерала од Висли по штредню часц Днїпра.
,,Под час V-VI вику новей ери, Славянє постали вельочислени и вецей нє могли жиц на териториї у мочарох рики Припят (на гранїци нєшкайшей Польскей, Билорусиї и України), та ше почали шириц на шицки боки. Медзитим гоч ше число жительох повекшовало, вони и теди ище бешедую на єдним язику.“
Прилог теориї же ше праотечество Славянох находзи помедзи рики Висли и штреднього Днїпру опатра ше у велїх археолоґийних и линґвистичних доказох.
Насампредз ту доказ у праславянским язику (хипотетичним язику котри нє зачувани у писаней форми, алє ше зоз славянских язикох може вицагнуц заєднїцка основа) и то термини котри вязани за мочарне подручє, котрих у язику єст вецей, цо заш упуцує на рику Припят, алє слова котри вязани за простор Карпатох, зоз гори – бо таких словох у язику було вельо менєй.
По IX-X вик , кед Славянє ище нє прилапели християнство о себе нє зачували нїяки писани шлїд. Прето о Славянох дознаваме зоз других жридлох, зоз греческих, римских або зоз списох народох зоз котрима мали контакт, од тарґовца араба и єврейских лїтописох.
,,Народи на нїжшим цивилизацийним уровню були цикави углавним теди кед загрожовали гранїци царства або кед стали на драги преширйованя царства, цо нє бул случай зоз Славянами по вельки селїдби народох.“ Починаюци од VI вику уж исную писани свидоства о Славянох, о простору на котрим жию, о походзєню, обичайох, вереньох, випатрунку и каждодньовим живоце.
Гречески историчар Херодот у IV вику пред нову еру описує Скитию и їх сушедох, спомина Скитох землєдїлцох цо ше предпоставя же Славянє.
Историчар Ґота, по мену Йорданис, огранїчує територию Славянох як троугельнїк дзе єден крак окраїска горох Карпати, други рика Висла, на востоку Днїпар и на заходу рика Прут.
Концом VI вику византийски историчар Прокопий пише о Славянох, о їх способу живота и їх вереньох. По податкох Прокопия (умар 562. року) „Славянє и Анти по вонкашнїм випатрунку ше нє рзликую: шицки вони високи и барз моцни, їх скора и власи анї нє бляди анї нє цми, шицки червени у твари. Жию чежко…“
Селїдба Славянох почала у V, а тирвала аж по VII вик.
„Славянє свой демоґрафски рост и експлозию дожили под час Велькей селїдби, рушаюци ше на восток и заход глєдаюци нови пространства- плодни поля и пажици.“
Такой по селїдби народох розвиваю ше три ґрупи слявянских народох, у зависносци од того на котри ше бок селєли зоз свойого праотечества.
Так розликуєме:
- Южни Славянє: Серби, Горвати, Словенци, Болгаре, Македонци.
- Восточни Славянє: Руси, Українци, Руснаци, Билоруси
- Заходни Славянє: Словаци, Чехи, Поляки, Лужицки Серби, Кашуби
Линґвисти найчастейше водзели полемику о питаню котрей ґрупи припада руски язик, єдни го приблїжовали заходнославянскей ґрупи, други гуторели же є централнославянски язик, бо ше твердзи же хто зна руски язик може розумиц шицки други. Медзитим, зоз обявйованьом докторскей дисертациї росийского линґвисти Вячеслава Чарского, вецей ше поваги дало на руски язик, гоч вона нє дава точну одреднїцу котрей ґрупи руски язик припада, подцагує же заш лєм ма вецей рефлекси восточнослвянских як заходнославянских. Аутор подцагує же назва Русин, походзи од назви за малого Руса.
Zdenko Lazor
Projekat “Od Karpata do sremske ravnice” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт “Од Карпат до сремськей рівниці” є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.
