Kada je početkom 90-ih godina prošlog veka bila prinuđena da napusti rodnu Rijeku, Mira Komazec nije ni slutila, kako kaže, da će zavoleti Inđiju, svoj novi dom.
-Inđija je tada bila potpuno neizgrađena u odnosu na Rijeku, sasvim drugačiji mentalitet ljudi, navike i način života, priseća se ova žena, skoro četiri decenije prodavac na inđijskoj pijaci.
Devedesetih godina privredni ambijent nije bio atraktivan za zapošljavanje, poslodavci su često ostajali radnicima dužni i po nekoliko zarada, tako da je Mira odlučila da sigurnost potraži u samostalnom poslu, uzimajući u zakup tezgu na inđijskoj pijaci.
-Došli smo, bukvalno, bez ičega. Bez posla, bez novca, i bili primorani da krenemo od nule, kaže naša sagovornica, sećajući se dana kada nije, kako kaže, znala kako će dalje.
Mira Komazec se trgovinom bavi ceo život, od 15. godine, u Rijeci je prodavala obuću, a u Inđiji se trebalo prilagoditi novim uslovima.
-Trgovački zanat bio mi je jedino što imam, bila je to odskočna daska za moju situaciju, u kojoj nije bilo izbora, gleda sa vremenske distance naša sagovornica.
Pre nego što je došla na inđijsku pijacu, Mira se oprobala u trgovini u kojoj se oprobao svaki dobar trgovac, u prodaji robe iz italijanskog Trsta, popularnoj tih devedesetih godina.
-Iz Novog Sada sam išla za Trst i donosila sve što je u to vreme bilo aktuelno, nastavlja Mira crtice iz svog bogatog, trgovačkog iskustva.
Do rata devedesetih, nikada nije bila u Srbiji, ni pomišljala nije da će živeti u Inđiji i raditi na inđijskoj zelenoj pijaci.
-Pošto sam ostala bez robe na carini, morala sam brzo da mislim. Uspela sam da ubedim supruga da uzmemo tezgu na pijaci, i počnemo polako, priseća se trgovkinja, dok istovremeno uslužuje mušterije koje nestrpljivo čekaju.
Za oko tri i po decenije Mira je zavolela Inđiju, kaže da su u njoj divni ljudi, da je sa njima lepo sarađivati, kao i da se na pijaci vidi solidan životni standard Inđinčana.
-Kupci su različiti, od običnih radnika do doktora nauka. Sa svima sam u dobrim odnosima, poštujemo se i uvažavamo, što je za mene najvažnije, priča Mira, ističući da je rad sa hranom veoma zahtevan.
Na tezgi ima svega, od povrća do sezonskog voća svih vrsta, sve lepo upakovano i razvrstano, a mušterije već dobro znane.
-Teško je raditi prodaju hrane. Morate prvo da nabavite, donesete, postavite, pa tek onda da prodajete, objašnjava naša trgovkinja i kaže da uvek prvo morate da nadoknadite uložen novac, dok zarada ide tek na kraju.
Bez obzira na sve teškoće, Mira nikada nije pomišljala da odustane, kaže da ne zna šta bi drugo u životu radila i da će tako i ostati dokle god bude mogla da radi.
-Nije lako biti stalno pod vedrim nebom, ne zna se da li je teže kada je kiša ili velika vrućina, ali ja to volim i u to sam uključila celu porodicu, sigurna je Mira, pokazujući na unuka, srednjoškolca, koji “krade” bakin zanat.
Najteže je dobiti bitku sa marketima, koji, prema Mirinim rečima, imaju robu druge i treće klase, dok na pijaci mora da bude samo najkvalitetnije.
-To je odgovor na pitanje zašto je na pijaci nekad nešto skuplje, nego u marketima, jer je roba prvoklasna. Spustimo i mi cene kada se neki proizvod pojavi u lošijem izboru, rekla je za Sremske novine Mira Komazec sa inđijske pijace.
Preko trgovine, Inđija se, za Miru, primakla Rijeci, kaže da je zavolela ljude u Srbiji, iako, priznaje, ima nezgodnih kupaca, kojima nije lako ugoditi.
-Ako im iznesete deset, oni će tražiti jedanaestu gajbu, verujući da je u njoj najbolje, ali to je cena posla koji volim i radim od srca, sigurna je.
Retke su, kaže mušterije, koje daju da im ona sama odabere proizvode, ali da joj je zadovoljstvo da takvima, baš zbog toga, uvek bira najlepše što ima na tezgi. Rijeka ili Inđija postane slično, kada imate srce da volite ljude i posao koji radite, poručuje Mira Komazec, svoj na svome za tezgom na inđijskoj zelenoj pijaci.
Mirjana Stupar
