Piše: Nemanja Milošević
U poslednje vreme počeo sam da praktikujem jedan interesantan hobi. Neki će sigurno misliti da sam poludeo ako priznam da je moj novi hobi brojanje automobila na putu ka poslu.
Ali, ako bih vam rekao da nije reč o bilo kakvim automobilima, nego isključivo onim parkiranim na biciklističkoj stazi u ulici Svetog Dimitrija, opsesija koja već duži vremenski period okupira moje moždane vijuge će vam se možda učiniti razumljivom.
Na primer, jutros sam ih u jednom momentu izbrojao osam. Svi naređani jedan iza drugog, paralelno sa podužnom osom kolovoza. Samo nedostatak belih linija razlikovao je biciklističku stazu od parkinga…
I dok su biciklisti obilazili ove parkirane, šoferi su obilazili bicikliste, dok su vozila iz suprotnog smera formirala još jednu kolonu u nemogućnosti bezbednog prolaska.
A vozila ima. I to mnogo. Iz godine u godinu, čini mi se da broj automobila po glavi Mitrovčana progresivno raste. Ako ovako nastavimo, za nekoliko godina deca će nam prvo sedati za volan, pa tek onda učiti da hodaju i pričaju. Takvu nam sudbinu, izgleda, neće sprečiti ni redovna poskupljenja naftnih derivata, jer naš čovek bi još nekako i izdržao bez hleba, ali bez volana – teško!
Zbog ovakve situacije najviše su zabrinuti oni sa kormanima u rukama. Biciklistička infrastruktura, uprkos izgradnji nekoliko novih biciklističkih staza poslednjih godina, u gradu je i dalje oskudna, na nekim mestima i znatno oštećena. Najprometnijim ulicama biciklisti su primorani da se kreću kolovozom, a kad se na to doda ozbiljan nedostatak saobraćajne kulture kako vozača, tako i samih biciklista, posledice mogu da budu prilično gadne.
S tim u vezi, moram priznati da me je obradovalo uvođenje nove Gradske uprave za e-poslove i urbanu mobilnost, kao i saradnja lokalne samouprave sa “Biciklističkom inicijativom” oličena u manifestaciji održanoj proteklog vikenda. Raduje me, priznajem, i više linija gradskog prevoza, kao i konačna upotreba odavno očekivanih Euro 6 autobusa. Politika je u ovom slučaju ostala po strani, ujedinivši institucije i civilni sektor oko zajedničkog cilja, važnog za sve nas.
Međutim, poznavanje prirode društva u kom živim nalaže mi izvesnu dozu skeptičnosti. Iskren da budem, nisam siguran koliko će naši sugrađani razumeti i prihvatiti neophodnost izmene kompletnog sistema funkcionisanja saobraćaja, sistema parkiranja i generalno modela urbane mobilnosti koji nas po svemu sudeći očekuju u budućnosti.
Ukoliko Mitrovčani dobiju više biciklističkih i pešačkih zona, više linija gradskog prevoza i ozbiljnu mogućnost smanjenja gužve u saobraćaju, svi do jednog moraćemo da promenimo svoje navike kako bi neki novi sistem mogao da funkcioniše. Moraćemo da zaboravimo na pokazivanje perja na četiri točka, kao i na “paljenje” automobila kako bismo obavili nešto dva ćoška dalje. Za obične, svakodnevne radnje, moraćemo malo da pomerimo guzove i protegnemo noge, što nam zapravo i neće predstavljati veliki fizički napor, s obzirom na to da se biciklom sa jednog na drugi kraj grada stiže za cirka 20 minuta.
Ali, sve to biće moguće tek onda kada prevaziđemo psihičke barijere, koje su nas godinama unazad bespotrebno prikovale za sedišta i vezale pojasima. Edukacijom budućih naraštaja verujem da možemo da uradimo mnogo, ali im u tom slučaju moramo dati i dobar primer. Zato, još jednom ponavljam, treba da promenimo navike, umesto što redovno menjamo automobile, k`o ciga konje.
