Najveći deo Rusina u Bačkoj i Sremu poreklom su sa teritorije Ugarske. Danas je to teritorija istočne Slovačke, severoistočne Mađarske i Zakarpatske oblasti Ukrajine. Manjim delom su to potomci onih Rusina koji su se u drugoj polovini HІH veka doseljavali u Srem sa one strane Karpata, sa teritorije Galicije. Najveći deo Rusina u Ugarskoj (danas u Slovačkoj i Mađarskoj) potomci su onih Rusina koji su se vekovima preseljavali sa druge strane Karpata, iz Galicije, tražeći u Ugarskoj bolje uslove za život.
Kada su se granice Mađarske kraljevine krajem XIII veka proširile do vrhova Karpata, deo Rusina koji su tu živeli, našli su se u njenim granicama, u severoistočnim županijama. Ali zahvaljujući neprekidnom procesu, preseljavanjem rusinskih kolonista sa druge strane Karpata od XV do XVIII veka u severoistočnim delovima Ugarske formiraju se mnogobrojna rusinska naselja. Posle podele Poljske krajem XVIII veka između Ruske Carevine, Pruske i Austrije, Galicija, u kojoj je živelo skoro dva miliona Rusina, pripala je Austriji. U vreme raspada Austro-Ugarske 1918. godine u njoj je bilo oko 4,5 miliona Rusina odnosno Rutena, kako su ih u državi zvanično nazivali. Najveći deo Rusina je živeo u austrijskom delu države, u Galiciji i Bukovini, i oni su od druge polovine HІH veka sve više prihvatali ime Ukrajinac i ukrajinsku nacionalnu orijentaciju. U Ugarskoj je bilo oko 400.000 Rusina, ali su oni već dobrim delom bili zahvaćeni asimilacijom i sve više su se izjašnjavali kao Mađari grkokatolici.
Posle Prvog svetskog rata teritorije Ugarske, na kojima su živeli Rusini, podeljene su granicama novih država: najveći deo pripao je Poljskoj, a manji delovi su pripojeni Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji.
Rusini u Bačkoj predstavljaju najstariju rusinsku dijasporu koja je oko sredine XVIII veka nastala izvan istorijskih rusinskih/ukrajinskih etničkih teritorija.
Nakon poraza i povlačenja Otomanske imperije iz Bačke, Srema i Banata 1699. godine te zemlje su bile priključene Habsburškoj monarhiji. Vlasti u Beču su želele da na južne granice Monarhije u što većem broju nasele Nemce. Međutim, za takve poduhvate širih razmera posle vođenja dugogodišnjih ratova u državnoj kasi nije bilo novca. Zbog toga je kasnije dozvoljeno naseljavanje u Bačku i pripadnicima drugih naroda, Mađara, Slovaka i Rusina. Tako su se sredinom XVIII veka u Bačku počeli doseljavati Rusini grkokatolici iz severoistočnih oblasti Ugarske, koji su imali pravo slobodnog preseljavanja. Organizovano naseljavanje Rusina u komorsko naselje Krstur, tada nenaseljen, počelo je 1751., a u Kucuru – 1763. godine.
Život Rusina u Kucuri i Krsturu nije bio lak. Natalitet u selima je bio visok, broj stanovnika se brzo povećavao, a površine obradivog zemljišta su ostajale iste. Vlastelinstvo nije ispoštovalo prema njima obećanje da će im dodeliti dodatne površine zemljišta, ako se njihov broj značajnije uveća. Pored toga, oba naselja su često trpela od podzemnih voda. Takve prilike su ih primoravale pojedine porodice da se iseljavaju i traže nove krajeve za stanovanje, koji bi po položaju bili viši i na taj način sigurniji od podzemnih voda. Među prvim mestima gde su se Rusini iz Krstura i Kucure počeli naseljavati već 60-ih godina XVIII veka bio je Novi Sad. Zbog mogućnosti da se nađe posao i zarada u Novom Sadu i njegovoj okolini, broj Rusina u gradu se polako povećavao tako da je za njih 1780. godine osnovana grkokatolička parohija treća na ovim prostorima.
U leto 1802. godine, na poziv vladike Silvestera Bubanovića, jedna delegacija iz Krstura otputovala je u Križevce na pregovore sa upravom eparhije o uslovima za naseljavanje na imanje u Šid. Te jeseni su budući doseljenici došli u Srem i tu na svojim njivama posejali žito, a zatim se vratili nazad u Krstur da prezime.
Zabeleženo je da se u proleće 1803. godine u Šid doselilo 40 rusinskih porodica, zajedno 210 osoba, i svi su bili grkokatolici. Na popisu iz 1810. godine ih ima 315 duša, a 1828. već 397. Iako su dogovoreni uslovi pod kojima su se Rusini doseljavali u Srem bili manje povoljni od uslova pod kojima su se njihovi preci doseljavali u Krstur i Kucuru, oni najsiromašniji, koji nisu imali zemlje, bili su primorani da prihvate ono što im je davalo nadu na bolje uslove života. Zbog toga je broj naseljenih bio relativno stabilan i, kako popisi pokazuju, počeo je čak i da raste. Uskoro je toliko narastao da je već 1810. godine u Šidu osnovana parohija Preobraženja Gospoda našeg Isusa Hrista. To je prva rusinska, grkokatolička parohija u Sremu, a četvrta na tim prostorima.
Novo povećanje grkokatoličkog stanovništva u Šidskoj parohiji događa se posle 1848. pa do 1880. godine, kada se na njeno područje doseljavaju grkokatolici direktno iz prave Hornjice, zbog čega su ih Rusini iz prvih migracija nazvali Hornjaci.
Novi doseljenici su dolazili iz severoistočne Ugarske, iz Šariške županije, na potesu od Prešova do Bardejova i Zborova, sa nekadašnjeg vlastelinstva zvanog Makovica. Zajedno sa Gornjacima, u Srem se doseljava i manji broj Lemka sa druge strane Karpata. Preseljenici se doseljavaju na padine Fruške gore, zbog čega se može čuti i naziv Fruškogorski Karpati, i na teritoriju srpskog manastira Privina Glava u Vukov Do.
Naseljavanja je bilo i u druga mesta na Fruškoj gori, kao što su Pištinci (Stara Bingula), Kunja gora (Rohalj baza), Berkasovo, Sremska Mitrovica, Manđe-los, Martinci, Beočin i druga manastirska imanja. Novodoseljeni Hornjaci-Lemki koji su bili dalje od Šida i parohije, ubrzano su gubili i jezik i običaje. Mnogi su govorili srpski, ali su se još dugo držali kao Rusini. Ta pojava održala se do danas, kada više stotina Rusina priča srpski, a i dalje sebe smatra Rusinima.
Селїдба Руснацох
Найвекша часц Руснацох у Бачкей и Сриме походзеньом зоз териториї Угорскей. Нєшка то територия восточней Словацкей, сиверовосточней Мадярскей и Закарпатскей обласци України. З меншей часци то потомки тих Руснацох котри ше у другей половки ХІХ вику приселєли до Срима зоз гевтого боку Карпатох, зоз териториї Ґалициї. Найвекша часц Руснацох у Угорскей (нєшка у Словацкей и Мадярскей потомки су тих Руснацох котри ше виками присельовали зоз другого боку Карпатох, зоз Ґалициї, глєдаюци у Угорскей лєпши условия за живот.
Кед ше гранїци Мадярского кральовства концом XIII вику преширели по верхи Карпатох, часц Руснацох котри там жили, нашли ше у єй гранїцох, у сиверовосточних жупанийох. Алє дзекуюци тирвацому процесу, присельованю руских колонистох зоз другого боку Карпатох од XV до XVIII вик у сиверовосточних часцох формую ше вельочислени руски населєня . По подзелєню Польскей концом XVIII вику помедзи Русийскей Царовини, Прускей и Аустриї, Ґалициї, у котрей жило скоро два милиони Руснацох, припадла Австриї. Под час розпадованя Австро-Угорскей 1918. року у нєй було коло 4,5 милиони Руснацох односно Рутенох, як их у держави урядово волали. Найвекша часц Руснацох жила у австрийскей часци держави , у Ґалициї и Буковини, а вони од другей половки ХІХ вику вше вецей прилапльовали мено Українєц и українску националну ориєнтацию. У Угорскей було коло 400.000 Руснацох, алє вони уж зоз добрей часци були залапени зоз асимилацию и вше ше вецей вияшньовали як Мадяре грекокатолїки.
После Першей шветовей войни териториї Угорскей, на котрей жили Руснаци, подзелєни гранїцом нових державох: найвекша часц припадла Польскей, а менши часци припоєни Чехословацкей, Мадярскей и Румуниї.
Руснаци у Бачкей представяю найстаршу руску дияспору котра штредком XVIII вику настала звонка историйних руских/українских етнїчних територийох.
После пораженя и поцагованя Отоманскей империї зоз Бачкей, Сриму и Банату 1699. року тоти жеми були приключени Габзбурскей монархиї.
Власци у Бечу мали жаданє на южни гранїци Монархиї у цо векшим чишлє населїц Нємцох. Медзитим, за таке поднєце ширших розмирох после водзеня длугорочних войнох у державней каси нє було досц пенєжи. Прето познєйше дошлєбодзене населованє до Бачкей и припаднїком других народох, Мадяром, Словацом и Руснацом. Так ше штредком XVIII вику до Бачкей почали досельовац Руснаци грекокатолїки зоз сиверовосточних обласцох Угорскей, котри мали право шлєбодного присельованя. Орґанизоване насельованє Руснацох до населєня Керестур, теди ище нєнаселєни, почало 1751. а до Коцура – 1763. року. Живот Руснацох у Коцуре и Керестуре нє бул лєгки. Наталитет у валалох бул високи, число жительох ше швидко звекшовало, а поверхносци обрабяюцей жеми оставали исти.
Велможе нє випочитовали обецанє же им додзеля додатни поверхносци жеми, кед ше їх число значно звекша. Тиж так, обидва населєня часто церпели од под`жемних водох. Таки обставини примушели даяки фамелиї же би ше виселєли и глєдали нови краї за пребуванє, котри мушели буц висши и на таки способ сиґурнєйши од поджемних водох. Медзи першима местами дзе ше Руснаци зоз Керестура и Коцура почали насельовац уж 60-тих рокох XVIII вику бул Нови Сад. Пре можлївосци находзеня роботи и будинку у Новим Садзе и його околїску, число Руснацох у варошу ше помали звекшовало так жє за нїх 1780. року основана грекокатолїцка парохия треца на тих просторох.
Влєце 1802. року, на поволанку владики Силвестера Бубановича, єдна делеґация зоз Керестура одпутовала до Крижевцох на прегварки зоз управу епархиї о условийох за насельованє на маєток у Шиду. Тей вєшенї будуци приселєнци пришли до Сриму и ту на свойо поля пошали жито, а потим ше врацели до Керестура прежимовац. Зазначене же вяри 1803. року до Шиду приселєло 40 руски фамелиї, шицко вєдно 210 особи, и шицки були грекокатолїки. На попису зоз 1810. року их єст 315 души, а 1828 уж 397. Гоч догварени условия по котрих ше Руснаци присельовали до Сриму були менєй вигодни од условийох по котрих ше їх предки присельовали до Керестура и Коцура, тоти найхудобнєйши, котри нє мали жеми, були примушени прилапиц тото цо им давало надїю за лєпши условия за живот. Прето число жительох було релативно стабилне и, як пописи указую, почло аж и роснуц. Пошвидко так наросло же уж 1810. року у Шиду вибудована парохия Преображеня Господа нашого Исуса Христа. То перша руска грекокатолїцка парохия у Сриме, а штварта на тих просторох.
Нове звекшанє грекокатолїцкого жительства у шидскей парохиї случує ше после 1848. та по 1880. року, кед ше на єй подручє приселюю грекокатолїки директно зоз правей Горнїци, прецо их Руснаци зоз перших миґрацийох наволали Горняци.
Нови приселєнци приходзели зоз сиверновосточней Угорскей, зоз Шаришкей жупаниї, на потесу од Прешова до Бардейова и Зборова, зоз дакедишнього велможского маєтку волане Маковица. Вєдно зоз Горняками, до Сриму ше доселює и менша часц Лемкох зоз другого боку Карпатох. Приселєнци ше приселюю на слунечни бок Фрушкей Гори, прецо ше може чуц и назва Фрушкогорски Карпати, и на териториї сербского манастира Привинова Глава у Вуков До.
Насельованя було и у других местох на Фрушкей Гори, як цо Пиштинци (Стара Бинґула), Куня Гора (Рохаль база), Беркасово, Сримска Митровица, Мандє-лос, Мартинци, Беочин и други манастирски маєтки. Новоприселєни Горняци-Лемки котри були далєй од Шиду и парохиї, пошвидшано трацели и язик и обичаї. Велї бешедовали по сербски, алє ше ище длуго тримали як Руснаци. Тото зявенє ше отримує по нєшка, кед вецей стотки Руснацох бешедую сербски, а ище вше себе тримаю як Руснацох.
*Projekat “Od Karpata do sremske ravnice” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт “Од Карпат до сремськей рівниці” є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.
