Daleke jeseni 1930. dugo se u Martincima pričalo o jednom nesrećnom događaju koji je potresao ovo sremsko selo, kružile su svakojake verzije, a svoje viđenje tragedije odmah su iznele i tadašnje prestoničke novine. Tek, tih oktobarskih dana, 22-godišnji bogati seljak Mihajlo Šanta, u trenutku ljubavnog slepila i pijanstva, ubio je lepu maturantkinju Mitrovačke gimnazije Damjanku Gabošac, a zatim presudio i sebi.
Valjalo bi, najpre, predstaviti dvoje mladih, nesuđenih ljubavnika iz Martinaca.
Damjanka Dada Gabošac, iz ne baš imućne, ali poštene i vredne porodice, rodila se 1911. godine u braku ratara Žarka i domaćice Milke. Otac će joj prerano umreti od tuberkuloze, 1924, a majka ostati da sama brine o troje dece. Dada je relativno uspešno pohađala gimnaziju u obližnjem gradu, sve do osmog razreda, kada je pala na popravni iz istorije i matematike. Oba predmeta će položiti u septembru 1930, ali joj je malo vremena ostalo za pripremanje septembarskog višeg tečajnog ispita (mature). Kako se to onda govorilo, “odbijena je” na tri meseca – iz fizike.
Na polaganje velike mature nikada neće izaći.
Mihajlo Miško Šanta, nekoliko godina stariji od Dade, bio je “dobar mladić, valjan radnik u kući svojih bogatih roditelja”. U Sremskoj Mitrovici je završio tri razreda gimnazije, potom se vratio na selo da bi pomogao ocu u vođenju domaćinstva. Posedovali su veliki parni mlin, koji je u međuvremenu izgoreo do temelja. Ipak, imali su dovoljno gotovog kapitala da ponovo podignu mlin, a otac je posao poverio okretnom i snažnom Mišku. Pošto je odslužio vojni rok i došao kući, momak za ženidbu, beznadežno se zaljubio u lepu, sirotu i prkosnu Damjanku Gabošac.
Požutele stranice beogradskih listova “Pravda” i “Politika” svedoče da se tragični događaj zbio u ponedeljak, 20. oktobra 1930. godine, oko pola devet uveče.
Ipak, vratimo se vremenu koje je prethodilo nesrećnom raspletu…
Kako se pričalo po selu, a novine to posle zabeležile, Miško je iskreno voleo Dadu i hteo da se njom oženi. Ni ona nije bila ravnodušna. Preko ferija, kada bi bila u Martincima, oni su se potajno sastajali; dok je trajala školska godina dopisivali bi se i ljubomorno čuvali ta pisma. Neki su, opet, smatrali da naklonost nije bila obostrana i da je Dada “prezrela njegovu ljubav i odbila ga sa podsmehom”. Uticaja su, svakako, imali i Miškovi roditelji, naročito majka, koja je želela da sin “za ženu uzme seljačku devojku, dobru domaćicu, a ne Damjanku, za koju je verovala da se mnogo ‘pogospodila'”.
Slučaj je hteo da se dvoje nesuđenih verenika, tog kobnog ponedeljka, predveče, nađu kod najboljeg Miškovog prijatelja Negovana Škrbića, opštinskog pisara, koji je pao s bicikla i slomio ruku. Kada je podnapiti Miško stigao, u društvu sa Žarkom Murgaškim, kod povređenog mladića se već nalazila Damjanka koja mu je čitala neke pasuse iz “Ponora” od Gončarova. Negina majka Jeja bila je Dadina kuma. Druženje je trajalo skoro sat, ali ljutita Dada nije želela da mnogo priča sa “nacvrcanim” Šantom. Pale su tu i reči prekora.
Pošto Dada nije htela da se, pri rastanku, rukuje sa Miškom, ovaj je besno ulicom poterao svoje konje, usput doviknuvši svom drugu Murgaškom: “Žarko, čuće se i videće se!” A na pitanje šta će se čuti, odgovorio je: “Oženiću se!”
Pošto je konje sa kolima ostavio kod kuće, usput izgrđen od majke jer se napio, Miško je bez mnogo razmišljanja preskočio ogradu i izleteo na ulicu. Sa sobom je poneo i veliki austrijski vojnički revolver “štajer”, u čijem šaržeru se nalazilo sedam metaka. Na šoru je sreo Jeju Škrbićevu, koja je pošla da isprati Damjanku i njenu desetogodišnju sestru Jovanku. Posle kraće rasprave i Dadine namere da pobegne, začula su se dva pucnja. Pogođena u grudi i glavu, nesrećna devojka je klonula u kumino naručje i odmah izdahnula.
Sve se to događalo “pod ogolelim seoskim dudovima”, na tridesetak metara od porodične kuće Gabošac, koja se nalazila u martinačkom šoru zvanom Čatlov. Selo je već spavalo, a pucnjava jedva da je koga uznemirila pošto je bilo vreme svadbi… Ubrzo se se začuli novi pucnji.
Videvši da je Damjanka mrtva, nesrećni Miško je okrenuo revolver prema svojim grudima i pritisnuo oroz. Bio je teško ranjen, da bi posle dva dana preminuo u mitrovačkoj okružnoj bolnici. Prethodno je stigao da pita da li je Dada “ostala mrtva na mestu”, a zatim pred prisutnima dodao: “Rekao sam ja Dadi da će biti zla.”
Mnogobrojni Damjankini drugovi i poznanici, učenici Mitrovačke gimnazije, prijatelji iz Laćarka, Kuzmina, Grka (Višnjićeva), Bosuta i drugih okolnih mesta, došli su tog tmurnog oktobarskog dana da isprate svoju Dadu do večne kuće. Znali su je kao lepu, nasmejanu i talentovanu devojku, koja je čak i stihove ređala i potom ih čitala na poselima literarne đačke družine “Budućnost”. Mnogi su u nju bili pomalo zaljubljeni, sa nekima je i bezazleno flertovala, a sve to, videli smo, veoma teško je podnosio njen nesuđeni verenik i očajni presuditelj Mihajlo Šanta.
Nije im se dalo da srećno požive, a ovi redovi tek su malo podsećanje na jednu nesrećnu mladost i prolaznost života.
D. Poznanović
