Piše: Boris Miljković
Danas dok sam je pojio pokušava da mi uzme neupaljenu cigaru. Razmišljam koliko sam se lomio u sebi da li je kupiti ili ne. Ali tas na vagi je presudio u korist moga deteta. Znam koliko voli ovu običnu kobilu lipicanske rase i koliko mu je žao bilo kada je prodata, a znam da je patio.
A ja je nisam tada mogao kupiti, pričam iskreno. Otišla iz Banovaca, nismo ni znali gde. Čujem u Krčedinu je i zovem Dragana da mi potvrdi. Kaže da je tu i prodaje se. Opet razmišljanje i veži, dreši, oduzmi, dodaj. Onda se setim mog sina koliko je bio vezan za nju. Traje to danima. Jedno jutro zove Žika i kaže: “Kanisa je kod mene u Belegišu”. Samo sam rekao: “ajmo Mihajlo”. Kada je čula njegov glas posle godinu dana ne videvši ga počela je da rže i da kopa. Kao da govori “Vodi me odavde”.
Žika me viče dok stojim na sred avlije: “Bore prepoznala ga, dođi da vidiš ovo”.
Mislim se u sebi kako neće, jašio je pored Dunava, njivama, vodio i voleo više nego Bastu. Samo Kanisa nije bila naša.
Sutra su Mihajlo i Bogdan otišli po nju kod Žike. Jedan komentar od Peđe je rekao sve: “Došla je tamo gde treba i gde joj je mesto”. Kod Mihajla.
Dolazio je čovek koji ju je prvi kupio i rekao: “Što nisi došao. Čuo sam celu priču o malom i kobili”.
Reko` razmišljao sam, tri konja, teška vremena, nisam zdrav i nisam imao tad pare… Tetku još uvek lažem da imam dva konja pošto ona tvrdi da sam mentol i budala. Lažem je i smejem se jer znam da nju ne mogu slagati.
Ali ima jedna stvar, umirao sam pre nekoliko godina u holu bežanijske bolnice. Spasli su me doktori i Bog. To mi je kroz glavu prošlo kod Žike u avliji, da život nema reprizu. A ja gledam moju decu kako rastu. I samo sam se osmehnuo jer sam znao da je ona sada naša. I briga me šta će ko reći. Obična osrednja kobilica Kanisa…
