Piše: Boris Miljković
Na ulasku u selo, pitam dečaka za ulicu „Zmaj Jovinu“. Reče mi, na raskrsnici levo ili desno. Nasmejao sam se rekavši da mi i to znači. Ispred seoske prodavnice, pitam za deda Radu Šumarskog i čovek, koji se zatekao tu, mi objasni da je ulica levo.
Evo me, već u ulici. Gledam klupe i videvši dve žene, pitam za deda Radinu kuću. Pokazaše mi na veliku klupu, ispred jedne kuće, govoreći da je to njegova kuća. Zatičem otvorenu kapiju, u dvorištu velike traktore i čoveka mojih godina. Predstavim se, kažem ko sam i da mi treba deda Rada. Čovek reče: „Tata je unutra, izvolite!“
Ulazim sa knjigom, Sremskim novinama i pićem za deda Radu. Odjednom ispred mene starac, veselih očiju, širokog osmeha i pogledavši me pokaže na Sremske novine kod njega na stolu. Tada reče: „Pisac moj sa Dunava, došao meni. Dođi da te izljubim.“
Osmeh na mom licu, za takav srdačan doček. Naravno i „pretnje“ da do mraka neću izaći, da moram da ručam. Seli smo za sto i krenuli u priču. Priča deda Rada koliko je knjiga napisao, da voli poeme, govori nemački, samouk naučio sve, sira frulu, harmoniku i još mnogo stvari.
Bio na televiziji par puta, i kaže nije zadovoljan kako se sve menja. Meni reče: „Lepo pišeš, ti i onaj na drugoj strani Sremskih novina“. Aha, reko`: „Nemanja“. Kaže deda Rada, „Ta mnogo vas volem obojicu“.
Krene priča o Martincima, kako je izorana statua Apolona od pola metra, davno nađeni neki sarkofag i da ima ostataka rimskog carstva. Bilo je davno poplava u selu, kaže kada je on bio mali, voda došla do kuća. Inače selo, poljoprivreda i stočarstvo opadaju, reče deda Rada. Mirno mesto Martinci i u pesme ga deda Rada stavio.
Kaže za Sremski front, mnogo momaka izginulo, pogotovo „Šumadinaca“, došli u ravni Srem , a Nemci u rovovima samo kose tu našu decu. Pričao deda Radi otac, kad im oficiri rekli: „Ajde Sremci kući po kola i konje, da se voze ranjeni u bolnice.“ U Adaševcima bila jedna i u Šidu druga. Kaže nisu to bile prave bolnice, već ono, znaš, one privremene, i uslovi koliko su dozvoljavali.
Srbi su stradali ovde, prvo od ustaša, a onda od partizana reče mi deda Rada. Zastane i kaže: „Ej, ta nisu to oni partizani iz rata, već seoske barabe se dohvatile vlasti, pa otimaju u ime leba? Kaže: „Pa vidi, uzme veknu leba, stavi na nogu i na nju cev, pištolja, puške. E onda opali i rani sebe, a sav barut ostane na vekni leba. I onda on kaže ranjen u ratu!“ Barut, pištolj i vekna leba. Eto sad sam i to saznao ovde u Martincima.
Ovde ću stati, jer moram u drugo selo, ali priča o deda Radi i Martincima nije završena. Nešto mora ostati i za druge da svrate kod deda Rade Šumarskog, i čuju priče koje priča legenda Srema. Sad, deda Radu i Martince, ta nisam mogao razdvojiti. Lepo selo Srema i jedan dobri, rečiti čovek, deda Rada Šumarski…
