Piše: Nemanja Milošević
“Kako je Ljubica još zimus dobila penzionersku karticu, a ja još uvek nisam?” – pita mene baba, dok se druga baba (da, ako niste znali, glavni junaci mojih priča su zapravo dve babe, a ne samo jedna) solidariše sa prvom i izražava sumnju u činjenicu da sam ih na vreme prijavio za dobijanje penzionerske kartice preko onog “govneta” (mislila je na internet).
“Ti si tu nešto pogrešno učukao!”, “Lepo ja kažem da mora tamo da se ode lično!”, “Ili si ti nešto sj**ao, ili su oni…”.
Dobro. Neću ih baš mnogo citirati, jer kada su penzionerske kartice u spoju sa mojom malenkošću u pitanju, rečenica bez psovke teško da može da im se omakne.
Da nisam kriv zbog toga što kartice još uvek nisu u njihovim novčanicima, suvišno je da objašnjavam. A suvišno je govoriti i to da na sajtu PIO fonda lepo piše da su im kartice još odavno izdate. I ako PIO fond tako kaže, onda to tako i jeste. Ali ne, moje babe više veruju sopstvenim očima, nego našim poštenim birokratskim strukturama… Ne veruju ni svojim vršnjacima koji takođe nisu dobili kartice, nego samo onima koji sa ovim svemogućim komadima plastike paradiraju još od zimus, tamo negde od minulih parlamentarnih izbora…
I tako sam ja iz dana u dan redovno proveravao sajt. A kada ni to nije bilo dovoljno, i lično sam išao do filijale PIO fonda kako bih se raspitao kada će te famozne kartice konačno biti uručene. Tada mi je rečeno da nema potrebe da bilo ko dolazi u filijalu i da će obema babama kartice biti uručene na kućnu adresu. Od tog obećanja prošlo je pola godine, a oba poštanska sandučeta i dan-danas ostadoše prazna.
I kako će sad moje babe da se upišu u auto-školu po povoljnijoj ceni? Kako će da registruju kola sa popustom od hiljadu dindži? Kako će kupovati vitamine i lekove na popustima u apotekama? A, da, na popustima su uglavnom samo vitamini, lekovi nešto slabije…
Kažu mi neki dan: “Popusti za penzionere u samoposlugama idu do 15%, a mi kartice nemamo!”. Naravno, nije vredelo objašnjavati da proizvode koji su na akciji nisu kupovale nikad, pa neće ni sad, s obzirom da se popusti uglavnom ne odnose na voće, povrće, meso, cigarete, štampu, kao ni na druge artikle koji su “izuzeti iz popusta”. A iz popusta je izuzeto skoro sve ostalo. Koliko sam uspeo da ispratim spiskove artikala za koje penzionerski popust ne važi, na njima se uglavnom nalazi kompletan inventar. Zato se pitam, šta je onda na popustu? Ako nije brašno, ulje, meso, voće, povrće, kafa, sok, pivo, cigare… šta onda kupiti po nižoj ceni? I zbog čega drugog penzioneri idu u prodavnicu, osim zbog osnovnih namirnica? Na stranu to što je penzionerski popust, čak i ako postoji, moguće ostvariti uz penzioni ček ili bilo koji drugi dokaz o penzionerskom statusu…
Nego, da se vratim na kartice. Pošto PIO fond kaže da je kartica uručena, a uzevši u obzir da je trebala da bude uručena poštom, jedna od mojih baba ozbiljno sumnja da ju je opljačkao poštar. “Uzeo moju karticu, pa sa njom ide u pazar! Šta ga briga, ko će da zna da nije njegova. Možda je uzeo pa dao svojoj babi, ako je on ne koristi?!”.
U ovu priču teško mi je da poverujem. Ali me svakako ne bi čudilo da je do neke vrste problema u pošti ipak došlo. O njihovoj posvećenosti poslu koji rade sam u više navrata govorio, pa ću preskočiti.
U svakom slučaju, karticama ni traga, ni glasa. Zato, molim onog ko zna gde se ove kartice nalaze da ih napokon pošalje njihovim vlasnicama, jer bih voleo da mi babe žive što duže. Ne bih da im se, ne daj bože, nešto desi zbog silne sekiracije.
