Piše: N. Milošević
Preko Artemidinog mosta, “pontoncem”, dereglijama i čamcima, prelazili su stanovnici Mitrovice reku koja je grad delila na dve polutke – sremsku i mačvansku. Dovijali su se Mitrovčani na različite načine, a ni udaljeni teretni most izgrađen 70-ih godina prošlog veka nije rešio problem ovih ljudi, vekovno povezanih.
Uz napore svih njih, pre tačno tri decenije, na Vidovdan 1994. godine, dve obale Save su povezane. Zvanično je otvoren Most “Svetog Irineja”, tada najduži pešački most u Evropi, danas najduži u Srbiji i na Balkanu. Simbol Sremske i Mačvanske Mitrovice.
Inicijativa za izgradnju novog, pešačkog mosta potiče još od 80-ih godina, najpre sa mačvanske strane, čije stanovništvo je sa Sremskom Mitrovicom povezano kako zbog školovanja, tako zbog posla, trgovine i zadovoljenja brojnih drugih životnih potreba. Od zahteva radnika Brodogradilišta “Sava” iz 1985. godine da se izgradi pešački most preko Save, preko izrade idejnog projekta, došlo je do formiranja Inicijativnog odbora za pokretanje aktivnosti na izgradnji pešačkog mosta 1988. godine na čelu sa Dragoljubom Pantelićem, tehničkim direktorom Brodogradilišta, Jovanom Martinovićem, predsednikom Saveta MZ Mačvanska Mitrovica i Miodragom Milovanovićem, direktorom kooperacije PRO “Mitrosrem”, ubrzo izabranim za predsednika opštine i Stanislavom Radosavljevićem, direktorom ergele KPD.
Dolaskom Milovanovića na mesto predsednika opštine i Martinovića na mesto predsednika Veća mesnih zajednica aktivnosti oko izgradnje mosta su ubrzane.
Međutim, sredstava za ovaj poduhvat je manjkalo. Pokrajina nije imala sluha za potrebe Mitrovčana i novac je dolazio veoma sporo. Bio je veliki poduhvat upustiti se u izgradnju mosta u takvim uslovima, kada su nam sankcije već disale za vratom, ali Mačvani i Mitrovčani bili su uporni. Prikupljale su sredstva mačvanske mesne zajednice, radnici su odvajali delove svojih zarada, privrednici, javna preduzeća, i na posletku sami građani dali su svoje priloge.
Izgradnja mosta počela je krajem 1990. godine. Projekat mosta izradio je akademik Nikola Hajdin, za nadzor je bio zadužen Bora Kolarski, a gradnju je vršilo preduzeće “Mostogradnja”. Još je mnogo zaslužnih ljudi čija bi imena trebalo spomenuti, sa sve građanima koji su, neki manje, a neki veće iznose odvajali od svojih usta, ali novinska hartija je suviše mala za veličinu njihovog podviga.
Radovi su završeni krajem 1993. godine, a dok most još uvek nije bio sasvim spojen, preko njega je prešao i tadašnji predsednik republike Slobodan Milošević. Nakon svečanog otvaranja, pešački most je za Mitrovicu postao isto što i Ajfelova kula za Pariz, što reče tadašnji ministar za saobraćaj.
Danas je Most “Svetog Irineja” prava atrakcija. Njegovi piloni i sajle su zaštitni znak obe Mitrovice, kao i nezaobilazna slika gradskih razglednica. Mačvanski đaci više ne moraju da prelaze čitavih 12 kilometara ili da kvase noge u čamcu kako bi došli do školske klupe, dovoljno je da pređu nepunih 300 metara preko Save. Na posao se stiže za tili čas, peške ili biciklom, a Gradska pijaca je tu, “čim se spustiš” na sremsku stranu.
Izgrađen zbog potreba građana, a ne onih ekonomskih, pravi je primer istrajnosti Sremaca i Mačvana. Ponosan i postojan, kao i carski grad čije obale grli.
Od “Gusana” do “Letenke”
Osim pontonskog mosta, glavna veza između Sremske i Mačvanske Mitrovice bili su čamci, naziva koje Mitrovčani i danas pamte: “Vrabac”, “Gusan”, “Ozren”, “Ljilja” i “Letenka”.
Do izgradnje pešačkog mosta, gotovo da nema našeg sugrađanina koji nije plovio nekim od ovih čamaca. Nekima su ove plovidbe ostale u lepom sećanju, a neki su i tada u strahu pokrivali oči do prelaska na drugu stranu.
Peške preko zaleđene Save
Nisu ni zime više što su nekada bile. U neka prošla vremena, sećaju se stariji Mitrovčani, Sava je redovno ledila. Taj debeli led dobro je služio građanima za prelazak sa jedne na drugu obalu – peške!
