Ratni dnevnik mitrovačkog hirurga dr Dimitrija Stojšića, govori o životu sanitetske čete 453. Mehanizovane brigade JNA u Negoslavcima, tokom bitke za Vukovar
Petak, 27. septembar 1991. godine
Svi su nam ranjenici dobro. Rane su im čiste, mirne. Težak nam je jedan kojeg je prethodna ekipa obradila. Ima ranu iznad leve prepone za koju se čini da ne prodire dublje, ali mu je mokraća sukrvičava, opšte stanje loše, a ima i defans. Verovatno je sitan geler otišao dublje nego što je izgledalo u prvi mah.
Negde je oko 10:45 časova. Sve je mirno. Mirno je i moje srce, kao i moje misli. Siguran sam da će se sresti sa dragim srcima koja su sada brižna i daleko.
Oko 11:30 časova stiže nam lako ranjen Mario Žerjav, student iz Zagreba. Služi vojni rok u Beogradu, zatim u Sremskoj Mitrovici pa u Vukovaru gde ga je ranio minobacač. Dok sam mu obrađivao rane malo sam pričao o svemu ovom. Sit je Tuđmana. Boji se da će kad izađe iz armije biti mobilisan u Zenge i moli da mu napišemo da je trajno nesposoban. Rane su mu lake, a i da nisu, Zenge sigurno ne bi uvažile nalaz srpskog hirurga.
Do 17:30 časova sve je mirno. Radostan nemir uneše u nas dobrovoljci iz naše bolnice: Peđa Petković, pravnik, med. tehničar Mijatović, med. tehničar prijemnog odelenja bolnice Žika, Mira Marinković, portir bolnice. To podiže moral i daje snagu. Podseti me na osmehe kolega i druge mitrovačke dece na vašarištu u Šidu kada sam se ja, jedan tata, njima pridružio. Pronašao me je i „partizanovac”, Bisin muž, Jovgenov zet, ne znam mu nažalost ime, a zatim i Branko Gajin koji je od juče tu, mobilisan u inžinjeriju. Lep je osećaj kada je sve više poznatih ljudi.
Pošto mi u ovoj zgradi još nemamo stalni smeštaj, ležim u bolesničkom krevetu. Sve smo ranjenike evakuisali, imamo samo dva kontuzovana. Preko puta mene je Milan Spasojević iz valjevske oklopne divizije. Mladoženja od pre tri dana. Doveo je ženu još u junu pa ga prva mobilizacija omete u ženidbi. Taman kad se spremio ponovo, naiđe druga. Privenča se i mobilisaše ga. Prošao je sa tenkovskim bataljonom Tovarnik, Ilaču pod borbom, Orolik pa ka Mirkovcima, srpskom selu u obruču između Vinkovaca i Jankovaca koji su u hrvatskim rukama. U Slavkovcima im presekoše kolonu. Sedam je drugova tu izgubio. Sravnili su Slavkovce sa zemljom i došli do Jankovaca. Tu je zadobio kontuziju grudnog koša.
Danas nam je došao i kapetan Čudić. Pošto se ubrzo vraća po njemu sam poslao pisamce Dragi. Srećan sam što ću je konačno bar malo osloboditi neizvesnosti.
Oko 18 časova stiže nam odjednom 21 vojnik, pet civila i pet dobrovoljaca. Poslednjih 10 su sveže povrede, a oni prvi su povređeni pre tri, pet, sedam ili devet dana u Mirkovcima, a nisu mogli biti evakuisani dok nije probijen obruč kod Jankovaca. Većina rana je inficirana, jedan ranjenik ima donju paraplegiju, drugi sumnjiv prelom kičme bez nervnih ispada, zatim dvojica sa prelomom nadlaktice, jedan sa otvorenim prelomom butne ko#sti i velikom izlaznom ranom. Ostali su uglavnom prostreli i ustreli od minobacačkih gelera, ali nisu teški. Sve smo ih zbrinuli do 23 sata.
Taman legoh kad stiže jedno „makedonče“ kojem je natkolenicu, srećom lako, prostrelio naš vojnik, verovatno psihopata. Spavao sam svestan da spavam, a to mi se u spavanju ne sviđa. Volim da sam u snu besvestan.
