Piše: Boris Miljković
Kada si dete jedva čekaš da odrasteš, a posle ti žao jer je detinjstva bilo malo. Samo sam mislio – biće lepše, bolje kad odrastem.
I ovu stolicu sam okrenuo da bi lepšu sliku dobio. Sliku života. Sećam se dok sam “prevlačio” mrežu, gledao kako stoji ta stolica.
Sada gledam i sećam se: godinu-dve pred bombardovanja sniman je film danima tu kod nas. Kum i ja pustili mrežu od “OK momka” do “Venecije”. Dižem, a kečige grozdovi i poneka bela, poneki smuđ. Kum nosi u restoran očišćenu ribu. Ruke mokre, upaljač ne pali, dok idem prema restoranu u čizmama i mlataram ga. Odjednom mi jedna prelepa devojka i dodaje upaljač, uzima ga od nekog tu u masi.
„Odjednom mi jedna prelepa devojka i dodaje upaljač“
Mirjana Joković, glumica. Nisam ni hvala rekao, a ona već odlazi dok je pogledom pratim. Upaljač mahinalno stavljam u džep, dok me čovek drma po ramenu tražeći svoj upaljač nazad.
Kum donosi pare od ribe i već seda u čamac, viče “Hajde bre, idemo još jednu. Eno Švaba i Livac će pustiti i drugu rinu dok ti bleneš ko zna gde”.
Posle sam danima gledao da li je tu ona. Božović, Mirjana Karanović, Štimac, svi su se menjali – samo nje nije bilo. Prvi put mi se svidela jedna glumica.
E tada sam shvatio da sam porastao i da nisam dete. Shvatio sam da oči deteta drugačije vide i slike su lepše. Možda nije realno, ali lepše je videti svet očima deteta. Voleo bih da opet, makar još jednom progledam tim očima. Dečak bi možda prišao glumici, a mladić nije. Ko je realniji, dečak ili mladić? Ko je smeliji? Ko hrabriji?
