Piše: Boris Miljković
Svako jutro odem do Dunava, a na “rini” nema nikoga. Prazno.
Nestaju i alasi. Vidim da Dunav ima neku prazninu. Vidim da fale ti ljudi što su živeli na reci i od reke. Ostalo ih malo. Čamci koje vidim su lepi, skupi, brzi. Kao i sve u ovom vremenu.
Retko okrenem glavu prema Petrincima jer ne želim da vidim ovo sada. Slike koje imam su drugačije. Neka tako i ostanu. Dok sedim u autu čujem pitanje voditelja na radiju o veštačkoj inteligenciji. Samo sam ga ugasio i nastavio da gledam jato divljih pataka kod “Venecije”.
U proleće, nekad, gledao sam ih kako vode mlade pačiće po bari. Sećam se i tih prolećnih voda i onih lepih šarana. Osetim miris pečene ribe na veliki petak dok ulazim u avliju. Baba bi već rano spremila krompir salatu i počela da je peče. Uzimao bije onako vruću i jeo stojeći za stolom letnje kujne…
Razmišljao bih kako smo tih dana lovili čika Nikola i ja. Obično bi bili na vodi do zadnje cigare. Na dizanju mreže bi uvek grdio i govorio: “Ne širi mrežu, pola ti ispadne”. Normalno, uživao sam i kad njemu kod “talasnjače” otpadne som, tolstolobik, šaran… E tad bi se ja smejao iz sveg glasa. On bi rekao da sam drmao čamac namerno. A ja bi` samo rekao na to da ta riba nije naša ni bila. Uhvatiće je neko drugi ili niko nikad…
I tako gledam jutros Dunav. Ponovo palim radio. Čujem vesti. Opet gasim i vozim, setivši se kako smo nekad živeli.
Ostale mi slike samo u sećanju i onaj miris pržene ribe dok ulazim u avliju…
Možda živim sakriven iza sećanja, ali jedno znam: Ne želim da zaboravim, želim da pamtim…
