Temat “Kućerak u Sremu” posvećen je životu negdašnjem na ovim prostorima. U narednih nekoliko nedelja, upoznajte se sa rodnom ravnicom, čitajući redove koje je za Vas pripremio Stevo Lapčević, kustos Muzeja Srema.
Srem je oblast u Vojvodini koja se nalazi između reke Dunav na severu i istoku, Save do ušća u Dunav na jugu i reke Bosut na zapadu. Bogatstvom i plodnošću svog tla, sremska ravnica je oduvek privlačila narode čiji duhovni i materijalni tragovi vode u daleku prošlost. Pored brojnih plemena među kojima dominiraju Kelti, potom Rimljana, Vizantinaca, Ugara, Turaka, u novijoj istoriji, stanovništvo Srema bilo je heterogenog sastava. Osim srpskog življa, koje je bilo većinsko, tu su živeli i Hrvati i etničke i verske manjine Rusina, Slovaka, Nemaca, Mađara, Roma, Jevreja… Svi oni, živeći na ovom prostoru, oplemenjivali su ga svojim shvatanjem sveta i različitim doživljajima istog.
U Sremu se razlikuju, u geografskom smislu, dve celine: Fruška Gora ili „Planina“, kako sam predeo nazivaju i seljaci, a sebe „Planincima“ i Ravni Srem, uz reku Savu, koji se sve češće naziva „Donji“, a nekada je bio i „južni“ Srem. Pored većih naselja u Sremu: jednog grada i opština, manja naselja-sela, imala su podjednako važnu ulogu u obrazovanju kulturne i duhovne tradicije naroda.
Sremska sela pripadaju panonskom tipu naselja, odnosno vojvođanskom, gde su kuće za stanovanje i objekti seoske ekonomije gusto koncentrisani. Zli jezici neretko vele da je to otuda što za Sremce najveću vrednost ne predstavljaju ljudi i rad, već zemlja sama po sebi. Zato se od nje najmanje uzima, ali joj se ujedno najviše daje. Ljudi vrede onoliko koliko rade, a rad koliko oplemenjuje zemlju. Zemlja vredi onoliko koliko daje roda.
Svoj radni dan, ako ne u bašti, „gumnu“ ili u „drugoj avliji“, Sremci na selima provode u atarima i „potesima“, delovima atara.
Seoske kuće u Sremu su gusto raspoređene, jedna do druge, ali svaka za sebe čini jednu zatvorenu celinu. To je stanište u kome porodica živi, radi. Starije kuće su podrazumevale vrlo mali broj prostorija za stanovanje i pomoćne zgrade, poput ostave, furune za hleb, banka, vajata, štale, ambara, čardaka itd, što je zajedno činilo jedno domaćinstvo.
Kada se kaže pak „selo“, pod tim imenom misli se na svo zemljište na kome je selo i sve kuće i sve ljude iz sela. I tako, od kako je pamćenja u Sremu, Sremci i Sremice, i onda kada ne žive van urbanih naselja, žive „na selu“. Kada idu u goste oni idu „u selo“. Kada nekoga traže ili „kaštiguju“ jer ga dugo nema kući, kažu da je „u selu“.
Kako se u tom „selu“ nekada živelo, pevalo, jelo, oblačilo… tema je ovog dodatka Sremskih novina u kojem ćemo, makar na tren, pokušati da od zaborava otrgnemo, čini nam se barem tako iz godine u kojoj smo, jedan davni način života i ljude koji su se njime upravljali, koji su njime upravljali.
Veliku zahvalnost dugujemo Muzeju Srema, posebno Jovani Trivunović i Ružici Španović koje su prošle godine upriličile jedinstvenu izložbu posvećenu sremskoj kući i životu u njoj.
Za fotografije u ovom tematu zahvalni smo Vladimiru Kovačeviću, kao i Etno Kući Maradik.
S. L.
