Piše: Boris Miljković
Vetar u Sremu kao da šapuće najavljujući zimu. Oru se zadnje brazde, spremaju se za zabijačke i siromašni, a i gazde.
Svi su imali po kojeg brava, svaka kuća po jednu ili par krava. Živine pune avlije, nedelje zlatne k’o dukat supe u one lepe činije.
Petlovi budili zoru, a cveće mirisalo u prozoru.
Prvi sneg evo: “Vrance“ u saonice pa u polje u pustare i lance.
Ostala još koja kupa kuruzovine.
Saonice mile sokakom, ržu vranci pred kapijom, pred svojom avlijom.U gonku sijaju svetla, a stara majka u šporetu peče mladog petla. Oko njega krompir se žuti, a kujni na astalu jabuka iz podruma, iz korpe slamom pokrivene.
Na kraj šporeta u šerpici kuvanog vina. Ta dedi sve u srcu milina, ogrnut rekljom iz gonka gleda svog unuka i sina.
Isprežu se vranci, u štali zvekeću lanci. Po avliji kera bega k’o da vole što ima snega.
Astal postavljen, već čeka domaćine da sednu. Uz jelo ide tiha priča šta će sutra ko raditi i gde ići.
A valja i ranije leći i po noći odmoriti. Sneg pada, kera još uvek po avliji bega, deda u nebo gleda.
Biće noćas još snega.
Bilo nekad kad je vetar “šaputao“ po Sremu, a ljudi uživali u njemu.
Sada ni vetar ne šapuće, a ni kere nisu što su bile.
A vranci, ni njih nema više, samo ostali stari u šupi lanci.
Ta da još jedared vetar zašapuće po Sremu oko moje kuće, pa da vidim slike detinjstva…
Slika: Branko Oreščanin