Кajakašica Marija Dostanić iz Salaša Noćajskog predstavljaće Srbiju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine. Marija je prva Salaščanka u istoriji sela koja će nastupiti na najvećoj smotri svetskog sporta, o kojoj je, kako priznaje, još kao dete maštala. Normu za učešće na Olimpijadi 24-godišnjakinja, inače članica Кajak kluba „Val“ iz Sremske Mitrovice je ispunila u četvercu veslajući rame uz rame sa klupskom koleginicom Anastazijom Bajuk, Milicom Novaković i Dunjom Stanojev.
-Pre nekoliko meseci, a na predlog upravo Milice Novaković i njenog supruga Antuna Novakovića koji je na sebe preuzeo ulogu trenera, oformile smo četverac sa ciljem da pokušamo da ostvarimo normu za učešće na Olimpijskim igrama naredne godine. Četverac se nametnuo kao najbolja opcija, jer smo u tom sastavu imale najveće šanse da ispunimo zacrtano, a plus još jedna dobra strana je što bi na taj način imale mogućnost da nastupamo i u jednosedu i dvosedu. Od samog starta, prvog zajedničkog treninga verovale smo da možemo uspeti u našem naumu, energija između nas je bila fenomenalna i podredili smo svoje živote treninzima – kaže Marija.
Posle samo dva meseca od okupljanja ove sjajne devojke obradovale su naciju i obezbedile sebi karte za Pariz.
-Кada čovek vredno i predano radi, veruje u sebe, svoje kvalitete, talenat i ima ogromnu želju ništa nije nemoguće. Normu za Olimpijske igre naredne godine obezbedile smo na Svetskom prvenstvu koje je održano u nemačkom gradu Duizburg u drugoj polovini avgusta. Za nas je to neverovatan uspeh, pogotovo jer smo jako kratko zajedno trenirale. Inače, u kvalifikacionoj trci nismo izveslale na našem nivou, ponela nas je malo atmosfera, u konkurenciji smo bile sa favoritkinjama i prosto to nismo bile mi, na našu sreću stigle smo do polufinala u kojem smo bile treće, što je značilo da smo ne samo obezbedile plasman u finale, već i normu za Olimpijadu. Prolaskom kroz cilj u toj trci kod nas je zavladala euforija, vrištale smo, plakale i smejale se od sreće. Bio je to jedan od onih osećaja koji se rečima ne opisuje – objašnjava Salaščanka.
Кajakašica dodaje da je finalna trka održana samo 2,5 sata kasnije i da su u njoj zauzele visoku šestu poziciju.
-Posle vrlo dobrog polufinale, želele smo i da samo takmičenje privedemo kraju sa što boljim plasmanom, a zašto da ne, pokušamo da dođemo i do medalje. To nažalost nismo usepele, od bronze nas je delilo 9,8 stotinki, ali smo izveslale jako dobro i bile treći evropski čamac, sto opet može da znači da dogodine na Evropskom prvenstvu imamo jako dobre šanse da se izborimo za neko odličje, a možda i na samoj Olimpijadi. U sportu ništa nije nemoguće – dodaje višestruka prvakinja Srbije.
O učešću na Olimpijskim igrama, Marija kaže da je sanjala kao dete i da često još uvek mora da podseti sebe da je to san koji će joj se ostvariti.
-Još od malena, kada sam počela da treniram, bukvalno mi je cilj bio da budem deo Olimpijade, jer u pitanju je najelitnije svetsko takmičenje i nije mala stvar biti rame uz rame sa najboljim sportistima od kojih veliku većinu, da ne kažem skoro sve, možemo da vidimo samo preko televizije. Veliki je to uspeh i velika čast. Inače, osim sreće ne osećam pritisak takmičenja, mislim da smo zasluženo obezbedile učešće, trenirale smo u jednoj pozitivnoj atmosferi, nadahnute, inspirisane, željne dokazivanja. Trener je fantastičan i bez njega mislim da ne bi uspele da ostvarimo ovo što jesmo, pravi smo tim. Svakako imale smo podršku Кajakaškog saveza Srbije, selektora, naših matičnih klubova, gradova, naravno porodica, prijatelja, kolega. Nama je mesto u Parizu i jedva čekam da zakoračimo na scenu Olimpijskih igara – zaključuje Marija.
D. Tufegdžić
