Piše: Boris Miljković
E moj Braca, otišao si kao da si znao da stiže vreme zla u naš dom. Nisam ti sve stigao reći, pa ti pričam sada. Sećam se naših priča i koliko si mi dao “slika” za život ceo. Falio si mi, Braca, kada su bili crni dani. Pomislio sam da si bar tu, da legnem pored tebe, a ti me zagrliš. Jedini siguran zagrljaj u mom životu je bio tvoj.
Išli su, Braca, đonom posle tebe. Niko nije stati hteo, a ja sam sve to gledao i pitao se šta bi bilo da si ti sad ovde. I znam da bi svi stali, znam da niko u oči ne bi smeo da te pogleda.
Obrve ima Mihajlo tvoje i još neke crte lica, a i tvoj dar za konje. Ima tvoju hrabrost. Ponekad pomislim prek je na tebe. A onda se setim, nisi ti, Braca, bio prek, već nisi dao na sebe.
Ono sve sam preskočio, sigurno ti je baba kazala kada je “došla”. One sve borbe protiv vetrenjača i tuge naših života.
Dobro su ti deca, drže se oboje. Držimo se i nas dvojica, Srđan i ja. Baba ti je sigurno kazala i to, ona je u Americi. Otišla je tvoja unuka davno, moj Braca. Kazala ti baba sve, moj Braca, bilo je krvi. Nestalo je ljudi, ostali smo sami. Nije valjalo.
Andreu i Bogdana bi voleo, tvoje praunuke od dva unuka. A Mihajlo, on bi tvoj bio sa onim obrvama tvojim i konjem u galopu. I sada me razumi, Braca, što retko dođem, jer pričao bih ti puno, a odgovora nema.
A ja ih tražim, sabiram, oduzimam i dodajem.
Sve računam, a račun kao da je neko davno napravio i u fioci sakrio, pa ga na kraju ispostavio. Velik ceh je bio, Braca! Baš velik!
Samo, nije bio naš ceh, ali smo ga mi morali platiti…
Oprosti, Braca, što retko dođem i čekaj onaj dan kada ću doći i više otići neću. Tada ću ti sve ispričati, ono što je baba sakrila da te ne bi jedila…
