Linija ne sme stati!

Piše: Nemanja Milošević

Pre par nedelja, Vlada Srbije je usvojila novi nacrt Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, koji je pripremila radna grupa Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Prvi put nakon 18 godina, ovaj zakon se menja, a neke od novina koje nosi sa sobom su obaveza poslodavca da zaposlenog na njegov zahtev uputi na lekarski pregled u skladu sa rizicima na radnom mestu, obaveza poslodavca da izda dozvolu za rad pri obavljanju visokorizičnih poslova, povećane su nadležnosti inspektorata rada, kao i maksimalne kazne, i to za duplo. Takođe, uvodi se jedinstveni registar povreda na radu.

Sve ovo, trebalo bi da rad učini bezbednijim i sačuva živote i zdravlje naših radnika. A, ja se iskreno nadam da će se ovom izmenom konačno stati na put ugrožavanju zdravlja radnog naroda zaposlenog kod pojedinih poslodavaca.

Ruku na srce, zakonska regulativa postojala je i do sada. Postojao je sistem kazni, kao i procedura prijave povreda na radu. Ali, kada umesto slova na papiru počnemo da posmatramo realnost, možemo posvedočiti da stanje na terenu i nije baš najsjajnije.

Na primer, koliko puta ste čuli da se neko povredio na poslu, a potom nije mogao da se “otrese” poslodavca koji ga moli da lekaru kaže da se povredio kod kuće? Znate ono – pao niz stepenice, stao na grabulje i slično. Ja sam takve priče slušao milijardu puta. A, nije retkost ni da se krivica za povredu svali na radnika. Desi se, na primer, to da padne čovek sa neispravne stolice (koju niko nije planirao da popravi ili zameni), a da na kraju ispadne da je kriv zato što ne ume da sedne po propisu. Eto, za svog veka, naučio sam i to da postoje ljudi koji ne umeju da sednu…

A oni koji umeju, drže se one čuvene: “Sedi gde si, ćuti, čuvaj posao”. I ta rečenica je nešto što se na ovim prostorima može čuti na svakom ćošku. Deca mala ili na školovanju, krediti došli ne do guše, nego do nosa, pa čovek može samo da ćuti i čuva jedini izvor prihoda, makar i po cenu sopstvenog zdravlja. A, ako se požali kolegi, može samo da čuje tu, pomenutu rečenicu.

Sa druge strane, postoji nešto što se ne deklariše kao povreda na radu. A, često ne potpada ni pod pojam profesionalne bolesti. U određenim delatnostima, pretežno u većim kompanijama sa specifičnom proizvodnjom, rad je često linijskog karaktera. I uprkos tome što su u ovakvim kompanijama standardi i propisi vezani za zaštitu na radu na visokom nivou, sama priroda posla je takva da na čoveka ostavlja posledice. Ustvari, ne baš priroda posla. Činjenica jeste da je sam proces rada u nekim delatnostima zasnovan na stalnom ponavljanju istih radnji, na liniji ili traci, ali, kada bi zadate norme bile usklađene sa sposobnostima prosečnog čoveka, mislim da problema i ne bi bilo. Međutim, i lično sam svedok (proveo sam nekih godinu dana na takvom radnom mestu), da su norme u dobrom delu kompanija takve da radnika dovode do samih granica ljudske izdržljivosti. A, ako tu normu ne dostigneš – slede sankcije.

I eto. Taj posao već dugo ne radim, ali zbog njega još uvek vučem uspomenu na ručnom zglobu. Tu uspomenu sam dobio za to relativno kratko vreme, a sa druge strane, znam i veliki broj bivših kolega, kao i zaposlenih na drugim radnim mestima, koji vuku još ozbiljnije probleme sa kičmom, zglobovima i da ne govorim sa čime još.

Ni ja, a ni ovi ljudi, nismo doživeli povredu na radu. Niti zvanično bolujemo od profesionalne bolesti. Ali sam rad, kao takav, odnosno način na koji mu se pristupa, uticao je na naše zdravlje. A, o stresu i psihičkim posledicama neću ni da govorim.

Nego, da ne mračim mnogo. Postoji i jedna dobrobit koju ovakva radna mesta nose sa sobom. Reč je o svojevrsnom treningu bešike, jer u toalet sme da se ide samo onda kada je propisano. Linija ne sme da stane, a ti, radniče, ono što imaš obavi u gaće!

Zato se, još jednom kažem, iskreno nadam da će novi Zakon svemu ovome, ipak, stati na put.