Ili:Zakrivljeni krastavac u funkciji jedinstva
Piše: Katica Kuzmanović
Karikatura: T. Borković
U vremenu sadašnjem, čini se više nego u prošlom, traganje za jasnim granicama između smisla i besmisla, dođe mu, najčešće, kao nešto onako skroz besmisleno – prazna rabota. Na latinskom tabula raza znači – prazna ploča. Suprotno tome, tabula je ploča za pisanje, u slobodnijem prevodu – spis, povelja, pisani dokument i slično. Iz svega toga su valjda nastali ovi današnji tabovi. E, sad, nije ovaj uvod zamišljen kao početni kurs za surfovanje po internetu, nego je upravo u funkciji objašnjenja smisla i besmisla. Čega? Svega. Na jednom aktivnom tabu (objavljeni sadržaj), dođem slučajno do naslova ”10 besmislenih pravila Evropske unije”.
Ne treba to, naravno, odmah prevesti, kao što bi neki, sumnjičavi, ili čak neprijateljski raspoloženi prema ovoj zajednici zemalja, hteli, u naslov – ”10 razloga zašto ne treba ući u Evropsku uniju”. Bože sačuvaj. Pa to bi za one druge, koji u tu uniju gledaju kao beduin u vodopad, bilo ono ”ende”, to su nam kroz istoriju toliko puta ponavljali, da je prevod izlišan.
Ovim pravilima se htelo, kako se meni čini, samo ukazati da svugde ”nešto škripi”, pa i u toj zajednici okićenoj sistemima i regulativima. Naški rečeno, dok još možemo naški ( daleko je 2020, i one posle nje) – nije zlato sve što sija. Iz razloga toga što mnogo toga sija – samo izdaleka. Pevala je o tome još davno naša velika Desanka. Zato njena zvezda i sad sija, ne gasi se.
Mnogo toga u tim pravilima podseća, pomalo, na legendu. Pa tako, po propisima, sve banane koje se uvoze u EU moraju biti najmanje 14 centimetara duge, i 2,7 centimetara debele. Pri tom, voće ne sme biti oštećeno, ni skroz zrelo. Neki koji su tvrdili da te banane moraju biti i malo zakrivljene, kao što je to važilo za krastavce do 2009. godine, ipak su ovu tematiku hteli da uvedu u domen sprdnje. Mada mi nije jasno kojom računicom se došlo do onih 2,7 centimetara.
Cena sve hrane, predlaže jedan propis, biće povezana sa težinom, ne sa brojem. Dakle, nema više – deset jaja, nego 158 grama jaja, pa šta (koliko) dobiješ. Smeju se i – kokoške.
Ajd’ da priznam da sam ”tanka” iz računa, ali ono sa sijalicama već nije matematika. Poznata je odluka o zameni običnih sijalica onim ”štedljivim”. Onda su se neki setili da te ”štedljive” imaju u sebi ništa manje nego – otrovnu živu. A oni koji su ih brže-bolje ponameštali po kući sad se vajkaju, i priznaju, onako u sebi, bolja je – sveća. Posebno u prilikama kad hoće nešto da se pročita.
Kažu i da je jedna pokrajina u Nemačkoj, mada ”ravna ko tepsija”, najviše brdo joj je 168 metara, morala usvojiti zakon i propise o pogonu – žičara. Za svaki slučaj, jer tako hoće EU.
A ima i propisa kojih nema, preciznije, koji nedostaju. Primera radi, koje boje treba da bude kanta za stari papir. U Nemačkoj je plava, u nekim drugim zemljama je ta zelena kanta zapravo plava, žuta je crvena, a u nekim zemljama se otpad i ne odvaja. Nama je priznaćete, lakše, samo ako je u blizini neka rečica, ili bar kanal.
Kod nas u poslednje vreme mnogo priča o železnici, o brzinama koje tu variraju od 40 do 180 kilometara na čas, zavisi ko priča, kad priča, i za koju je to upotrebu. Po ovom pitanju, ”luda kuća” je i u Evropi. Kod sovjetskih šina propisani razmak je metar i 52,4 centimetra, po Evropi metar i 43,5, u Španiji metar i 67,2 centimetra, a u Portugalu za sedam milimetara manje nego u Španiji. Ti centimetri su za nas još uvek ”španska sela”, naš ”adut” je, ipak, brzina. Vozio se tako naš čovek ”ćirom”, klaj-klaj, po kanjonima i klisurama, nikad stići. Onako preko ramena dobaci mašinovođi – brže bi stigao pešice. ”Pa kreni, ako baš žuriš”, dobi odgovor. Nije baš evropski, al’ pošteno jeste.
Raznolikost vlada kod semafora, nije isti onaj ”čovečuljak” koji dopušta, ili zabranjuje, prelaz preko ulice u Rimu, Parizu, Londonu, Varšavi, Berlinu. Nisu isti ni sandučići za poštu, ni veličina, ni oblik, ni boja, baš ti sandučići, objašnjava se, pokazuju kako Evropa, jeste ujedinjena, ali, njeno najveće bogatstvo je upravo u – različitosti njenih naroda i nacija.
Ovo poslednje, kao da sam već negde čula.
Bolje da nisam.
