Piše: Nemanja Milošević
Martovski dani te, sada već davne 1999. godine, našem narodu doneli su strepnju, strah, neizvesnost. Ptice crnih krila nadletale su ovu našu, već uveliko napaćenu i iscrpljenu zemlju, i od prvih dana NATO agresije sejale smrt, ne birajući ni vreme, ni mesto, ni žrtve.
Jedini tračak nade, onu iskru koja ti ne dozvoljava da odustaneš i tera te da stoički izdržiš sve nedaće, davali su nam oni svetleći, obeležavajući projektili naše protivavionske artiljerije u noći i poneka raketa lansirana ka agresorskim avionima.
I baš takva jedna raketa, tog 27. marta 1999. godine, probudila je u nama, rečima neopisiv ponos i snagu da ne odustanemo. Ta raketa oborila je u našu sremsku ravnicu najcrnju od svih crnih ptica, do tog trenutka čuveni, “nevidljivi” F117-a.
Snimci sa lica mesta obišli su svet munjevitom brzinom i istom tom svetu dali smo na znanje da se u našu zemlju ne može “uleteti” tek tako, bez posledica i bez otpora.
Ti snimci, zapravo su i glavna tema ovih redova. Odnosno, ljudi koji su u toj, za nas radosnoj noći, svoje živote izložili opasnosti, kako bi naši protivnici sa one strane okeana mogli da vide kako izgleda njihovo čudo tehnologije nakon akcije u Srbiji.
I da, ako ste mislili da je reč o svojevrsnim “supermenima” poput onih u filmovima, grdno ste se prevarili. Zapravo se radi o našim sugrađanima, Mitrovčanima, članovima redakcije lokalne RTV “M”, koji su pod naletima neprijateljskih bombardera izašli na teren i svoj novinarski posao odradili profesionalno, bez obzira na opasnost koja im je pretila.
Te noći, u Radiju “M”, dežuran je bio novinar Vladimir Živčić, koji se za Sremske novine priseća prvih dana NATO bombardovanja, svog rođendana i najznačajnijeg novinarskog terena u njegovom životu.
– Tog 24. marta, sreda kao i svaka druga, za mene je počela pripremom emisije “Horoskop”, koju sam autorski radio kao noćni program Radija “M”. Iste te srede je počela agresija NATO pakta, čini mi se više na Srbiju, ali delom i Crnu goru, koje su tad činile ono što je ostalo od Jugoslavije. Par dana kasnije, kada smo malo došli sebi od šoka, počeli smo da se organizujemo u Radiju, pa su koleginice radile dnevne smene, a muški voditelji noćne, na novinarskim poslovima. Taj dan, kada je naš PVO oborio avion, bio je i moj rođendan, pa će se ispostaviti da mi je naša Armija podarila najbolji poklon ikada – priča Vladimir i dodaje:
– Preuzimali smo smenu u 19 sati, 27. marta 1999. Nije prošlo mnogo vremena, a iz Rume je stigla informacija da je nešto oboreno. Mnogi Rumljani su imali mogućnost da uživo posmatraju prizor pogotka rakete na samo par kilometara južno od njihovog grada – prema Buđanovcima, sremskom selu, još uvek pomalo uspavanom od izlaska iz zime i tek počelog proleća…
Potraga je počela
Jedan Rumljanin, prijatelj tadašnjeg direktora Radija “M”, Ivana Rakića, došao je džipom po dežurnu ekipu.
– Sećam se da je Televizija “M” tek počinjala sa radom, i da su u to vreme novinarske ekipe uradile samo nekoliko značajnijih priloga o događajima u Sremu, čime je udaren okvir i organizacija nove, informativne jedinice naše firme. Dragan Grujičić, tada najiskusniji u tehnici, bio je glavni kamerman, a mene je događaj izabrao da budem novinar u ekipi – kaže Vladimir, koji se u tom trenutku, zajedno sa, Mitrovčanima dobro znanim Grujom, našao pred jednim od najvećih profesionalnih izazova.
– Bili smo vrlo uzbuđeni, osećajući da je ovo jedan od bitnijih momenata u prenosu tačnih i istinitih vesti, braneći se time od tada najveće vojne sile sveta. Ukupno je bilo dve ekipe iz naše informativne kuće, koje su pravile istorijske snimke obaranja “nevidljivog”. Joca (Jovan Obradović, tehnički direktor) i Goga (Goran Lukuć, snimatelj i voditelj) su takođe radili svoje snimanje, kao i Dragan i ja.
Brzo smo došli do mesta na kome je gorela olupina aviona, a prvi od nas, do otpalog dela aviona je stigao tadašnji direktor Radija “M”, Ivan Rakić. Jureći ka buktinji, prvo je naišao na krilo, gde mu se učinilo da je avion naš, uzevši u obzir da je na crnom krilu video zvezdu. Tadašnji MIG-ovi naše ratne avijacije su kao simbol imali zvezdu, ali sustigavši ga, video sam da je ta zvezda bila bela, u krugu i sa tri trake, što je simbol američkog vazduhoplovstva. Tako je euforija u nama još više porasla, shvatajući da je naša Armija oborila avion glavnog nosioca agresije na Srbiju – priča Vladimir i seća se dalje:
– Gruja (kako smo zvali Dragana Grujičića) je spremno uključio kameru i počeo snimanje prvih kadrova, iz daljine: sremska njiva – buktinja i oko nje policija i vatrogasci. Prišli smo bliže i počeli da snimamo detalje. Naravno, detalja je bilo u izobilju, pa dok je Gruja tražio uglove iz kojih će snimati, ja sam posmatrao obrise aviona, primetivši da je okrenut naopako. Oštre ivice olupine i kabine su mi bile vrlo neobične, uzevši u obzir da su avioni uglavnom oblijih oblika. Sećam se oznake “806” ili “908 AF”, i pored kabine su pisale neke rečenice gde sam prepoznao “command” i “combat”, a čak mislim da je ispod prozora pisalo “capt. Ken Dwelle” sa nadimkom “Wiz”. Posle je navedeno drugo ime pilota, tako da je to za mene ostala misterija… Direktor Rakić je u tim trenucima pričao sa ministrom informisanja Goranom Matićem, koji je bio nekadašnji urednik Radija “M” i ja sam mu doviknuo da je to možda onaj “nevidljivi” avion. Nisam bio siguran, ali sam dosta surfovao po internetu, koji je u to vreme za nas bio senzacija i ogroman izvor informacija, pa smo pretraživali i o avionima, gde smo videli F117-a “Stealth” i prepoznao sam te obrise.
Pošto je već pao mrak, ekipa je koristila baterijsku lampu, kako bi osvetlili detalje za snimanje.
– Mislim da je ključni deo baš bio u potezu Dragana Grujičića, da pečat, na koji sam slučajno naišao u unutrašnjosti krila, snimi u minus zumu. To je kasnije bio glavni dokaz da materijal nije montaža i da su to originalni snimci zaista oborenog “nevidljivog” F117-a – kaže Vladimir.
Tako su snimljeni prvi, autentični snimci oborenog aviona koji je u to vreme sejao strah širom sveta, a Vlada i Gruja, tada mladi ljudi od tridesetak godina, kako kažu, od ushićenja nisu bili ni svesni opasnosti kojoj se izlažu, niti su imali vremena da budu uplašeni za svoje živote.
– Vrlo zanimljivo je bilo to da nismo osećali nikakav strah, a kasnije, kad smo razmišljali, zaključili smo da to nije bio ni malo naivan poslovni zadatak. Pre bih rekao da smo bili veoma uzbuđeni i prosto ushićeni uspesima naše vojske, tako da nismo ni razmišljali o bezbednosti. Kasnije smo saznali, da je česta praksa da avijacija uništi prostor na kome pada avion, kako se ne bi otkrila tehnologija, a uz to, znalo se da će agresori doći da traže i evakuišu oborenog pilota. Ubrzo nam je, dobronamerno, skrenuta pažnja da polako završavamo snimanje i da se sklonimo odatle, jer što vreme više prolazi od obaranja, to je veća mogućnost da budemo svi ugroženi – kaže Vladimir.
RTS i put oko sveta
Ovi, prvi snimci oborenog aviona, prvo su dostavljeni Radio-televiziji Srbije, sa kojom je lokalna “M” televizija imala saradnju. Upravo ti snimci, snimljeni Grujinom kamerom, ubrzo su obišli tadašnju SR Jugoslaviju, a potom i svet.
– Direktor Rakić je dogovorio sve sa Goranom Matićem, tadašnjim ministrom informisanja, da dostavimo hitno snimak u RTS, kako bismo što pre objavili na nacionalnoj televiziji ovu dobru vest. To je brzo i obavljeno, pa je Dragan išao u produkcijski centar RTS-a i uspostavio saradnju sa kolegama. U međuvremenu, mi smo čekali u prostorijama Radija “M” i novoformiranom TV studiju. Pregledali smo snimke druge ekipe koja je snimala i pripremali se da njih emitujemo na našoj TV frekvenciji. Snimak su emitovali u slično vreme na RTS-u i CNN-u, verovatno ustupajući kolegama naš snimak. Bilo je veoma uzbudljivo gledati na svetskim medijima ono što smo zabeležili, a vrlo brzo smo se i mi organizovali i napravili tim povodom TV emisiju sa snimcima druge ekipe i gostima u studiju, koji su komentarisali ovaj događaj – seća se Vladimir Živčić.
I baš u tom trenutku, postalo je jasno u kakvoj se opasnosti, samo nekoliko sati ranije, našla mitrovačka TV ekipa.
– Tokom emisije smo čak čuli helikoptere i dejstvo našeg PVO, pa smo tek tada shvatili da je postojala realna mogućnost da se nađemo u ozbiljnoj opasnosti prilikom evakuacije oborenog pilota, dok smo se nalazili na mestu pada “nevidljivog” – kaže Vladimir i za kraj dodaje:
– Mislim da smo svi sijali od sreće, što je jasno govorilo koliko smo ponosni, pre svega zbog izuzetnog uspeha protiv-vazdušne odbrane vojske, a potom i naše podrške u informativnoj borbi protiv najjače sile sveta u tim godinama, koja je izvršila agresiju na našu zemlju. Tada sam shvatio još nešto: ponekad novinari ne biraju posao, nego događaj izabere novinare – zaključuje. Nažalost, akterima ovog događaja i briljantno obavljenom poslu novinarskih ekipa Radio-televizije “M”, do današnjeg dana, nikada nije posvećena medijska pažnja. O obaranju “nevidljivog” snimljene su brojne emisije, napisano je nebrojeno novinskih članaka, izdato je nekoliko knjiga, ali, kao što to obično biva, oni mali-veliki, obični ljudi koji su u borbi protiv agresora dali najbolje od sebe, nepravedno su zapostavljeni, a njihova dela zaboravljena. Zato se još jednom zapitajmo, da li je Marks bio u pravu kada je rekao da ovaj svet pripada hrabrima?
Foto: Dragan Grujičić, privatna arhiva
Sva prava zadržavaju Sremske novine. U skladu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima, zabranjeno je svako nedozvoljeno preuzimanje teksta i fotografija, kao i njihove prepravke.
