Piše: Nemanja Milošević
Često sam se pitao šta je to javna svojina. Uhvatim tako sebe u razmišljanju: da li je to nešto što pripada svima nama, građanima? A, onda, obrni-okreni, čovek dođe do onog nerešivog pitanja o koki i jajetu. Da li je javna svojina onda svačija i da li svačije u prevodu znači – ničije.
To svačije i ničije, bar u praksi, veoma često može da postane i nečije. Bar u njegovoj glavi.
Setite se, na primer, kada smo bili deca, pa “krali” trešnje ispred nečije kuće. A onda izađe gazda pa nas najuri jer krademo sa “njegove” voćke i lomimo “njegove” grane. Bez obzira na činjenicu da se ista ta trešnja nalazi na zemljištu koje pripada gradu, odnosno, u javnoj je svojini. I zemljište, i voćka, i plod.
E sad, ko je zasadio tu voćku, uopšte nije važno, jer – niko te nije terao, a nije ti ni dozvolio da sadiš trešnju na javnom zemljištu.
Međutim, ovo nije nikakva nova priča i takvih trešanja ima koliko ti srce hoće. Niti bi takva već sto puta ispričana priča uopšte i bila zanimljiva.
Ali, postoji jedna priča koja je mnogo zanimljivija. Zamislite, na primer, da neko umesto trešnje, na javnoj svojini posadi kapiju. I to zaključanu.
E baš to se desilo ovde, u dvorištu zgrade u kojoj se nalazi naša redakcija. Tu, preko puta pošte. U samom centru grada. Stanari stambene zgrade u našem dvorištu rešili su da samo za sebe prisvoje jedan lep komad gradskog zemljišta. Istini za volju, na ulazu u dvorište kapija je do sada uvek postojala, ali od nedavno ona je zaključana. Zajedno sa kontejnerom koji ne možemo više da koristimo, pa naša čistačica svakodnevno džakove sa smećem mora da vuče po gradu do sledećeg mesta za njihovo odlaganje.
Da ne grešim dušu, istina je da je do sada u dvorištu naših zgrada parking koristio ko je kako stizao i mogu da razumem nezadovoljstvo stanara zbog gužve. Ali, prijatelju, živiš u centru grada. Šta si očekivao? I, ako ti smetaju automobili (koje mi iz redakcije svakako ne parkiramo u dvorištu), zašto ti baš toliko smetaju naši bicikli? Sad umesto u dvorištu, moramo da ih ostavljamo ispred zgrade. Da ne kažem, na sred trotoara.
Iskren da budem, i sam se često iznerviram kada zbog gužve ne mogu da se parkiram pred zgradom u kojoj živim. Ali, znači li to da i moje komšije i ja imamo pravo da ogradimo javni prostor ispred zgrade i zaključamo ga? Tom logikom, svako kome se tako ćefne, mogao bi da podigne kapiju na sred druma i zaključa čitavu ulicu samo zato što mu smeta, na primer, buka od saobraćaja. Međutim, ipak, to tako baš i ne ide. Zakonska procedura, ukoliko želiš samo da ponovo izbetoniraš trotoar ispred svoje kuće, nije baš tako jednostavna. Kao ni procedura ukoliko želiš da posečeš drvo koje ti podriva temelj.
Nego, da ne širim priču. Ovaj ulaz u zajedničko dvorište, ujedno je i vatrogasni prolaz. Zamislite, šta bi se desilo da, ne daj bože, izbije požar u stambenoj zgradi čiji stanari su taj prolaz svesno blokirali? Kako bi vatrogasni kamion prošao do te zgrade? Po svemu sudeći, onaj kod koga je ključ morao bi da se probija kroz vatrenu stihiju kako bi otključao kapiju vatrogascima.
U tom slučaju, životi naših komšija zavisili bi od nečijeg ili njihovog sopstvenog hira, lanaca i katanaca.
