Piše: Nemanja Milošević
Dosta je vode Savom proteklo od kako sam pisao o prosjacima po zanimanju i biznis-humanitarcima sa čestitkama po našim ulicama. Međutim, ovih dana mi je kroz glavu prošlo to da, u moru onih koji uvek nešto traže, od prosjaka i “humanitaraca” postoje i mnogo dosadniji likovi. Odnosno, u ovom slučaju, glasovi.
Pre par dana, koleginica je došla na posao sa rečenicom: “Zamislite, doživela sam da mi žena iz kol-centra zalupi slušalicu!”. Doduše, tako nešto i ne čudi, uzevši u obzir reakciju običnog čoveka nakon poziva prodavca anatomskih dušeka u sedam ujutro.
Prodaja putem telefona u današnje vreme ne predstavlja ništa novo. Firme se snalaze kako znaju i umeju, pa im je svaki kanal kojim bi došle do potencijalnih kupaca dobrodošao. Sve je to razumljivo. Ali, postavlja se pitanje: da li su ovakvi trgovci upoznati sa pravilima kućnog reda? Znate ono – nije kulturno zvati nekoga na telefon pre 9 sati ujutro i nakon 9 uveče, kao i u vreme popodnevnog odmora.
Ipak, do sada se, lično, oko toga nisam mnogo opterećivao. Uvek sam se trudio da pristojno saslušam šta mi se to prodaje ili, kada je reč o onima što ne traže, nego naprotiv – poklanjaju, kakvu sam to nagradu osvojio. A nakon toga što sam uredno saslušao svaku rečenicu, uvek sam tražio pojašnjenje. Kojih dimenzija je dušek koji mi se prodaje? Koji su načini otplate? Da li će da me žulja ako spavam isključivo na levom boku? Mogu li da jedem u krevetu? I ako kojim slučajem nešto prospem, kako se pere i kojim deterdžentom? Može li da stane u veš mašinu? Kad već, možda, kupujem – bar da znam o čemu je reč! I onda se i meni desi isto – zalupljena slušalica! Valjda sam uvek uspevao da ih “udavim” više nego oni mene. Ili su ukapirali da nekontrolisano “lupam” gluposti, jer, ko još stavlja dušek u veš mašinu? Isto tako sam se ponašao i sa istraživačima javnog mnenja i onima što nagrađuju putovanjima i besplatnim pregledima.
A ti što nude nagrade, posebna su priča. Uvek mi je bilo simptomatično to što žele da razgovaraju isključivo sa osobama starijim od 65 godina. Pa, zar mi mlađi ne želimo da budemo nagrađeni? Zar ne treba da kontrolišemo krvni pritisak i obavimo tehnički, pardon, lekarski pregled i za to besplatno dobijemo merač pritiska kao nagradu, koja košta samo XY dinara. Zar i nama nije bitno da spavamo na anatomskom jastuku? Istom onakvom kakav je moj deda svojevremeno osvojio u jednoj telefonskoj anketi. Besplatno, plativši samo tričave troškove transporta, koji su, istini za volju, koštali kao četiri ista ta jastuka u maloprodaji.
Godinama unazad, sve ove, slobodno mogu reći prevare, išle su mi na živce, pa sam, kao i većina naših sugrađana, postao prilično neprijatan kada se javim na poziv nekog kol-centra. Dobro, ne neprijatan, ali, kao što sam naveo, u najmanju ruku dosadan kao svrab.
Međutim, vremenom sam shvatio da ne zaslužuju baš svi isti odgovor. Kada sam kročio u sferu rada, uvideo sam da su svi ti ljudi koji nas pozivaju samo obični radnici, koje je život naterao da na taj način zarade koru hleba. Posebno kada je reč o običnim anketarima, koji se bave istraživanjima, kako za potrebe naučnih instituta, tako i za potrebe marketinških kompanija. Shvatio sam i naučio da svoj bes prema pojedinim poslodavcima sumnjivog morala ne treba da iskaljujem na radnicima koji se, pozivajući nas, bore da prežive. Ko zna kakva ih je muka naterala da se zaposle baš tu, u kol-centru, i možemo biti sigurni da retko ko od njih voli posao koji mu svakodnevno donosi gomile uvreda i psovki preko telefonske slušalice.
Kada sam to shvatio, prestao sam da ih zavitlavam. Ali, bes prema onima koji angažuju dobar deo ovih radnika, još uvek nije iščezao. Baš zbog toga što isti ti radnici neretko rade svaki dan, pa i vikendom. Kao i zbog toga što su u većini slučaja plaćeni mizerno. A, angažovani su da nas zovu onda kad za to nije vreme, poput onih koji su zvali moju koleginicu u sedam sati ujutro. A, poseban stepen besa rezervisan je za one koji na prevaru uzimaju novac od naših baba i dedova, gađajući ih tamo gde su najranjiviji – u zdravlje.
Zato, ovaj bes, evo, iskaljujem ovde. A za radnike u kol-centrima ostavljam samo ljubazno odbijanje. Pa čak i onda kada me zovu na mobilni telefon, iako ni sam ne znam odakle im moj broj!
