Piše: Nemanja Milošević
Velika se prašina podigla bespućima društvenih mreža ovih dana. Spomen ploča Nikoli Miražiću, postavljena nedavno na česmi u naselju Matija Huđi, podelila je mitrovačku javnost. A, kako običaj nalaže, kad nemamo oko čega da se trvemo, naći ćemo bilo šta.
Prvo su se pojavili brojni komentari. Pričalo se o tome kako je bez pitanja stanovnika ovog naselja postavljena „militaristička“ ploča, kako lokalna samouprava to čini na svoju ruku, kako je ovaj čin deo ultranacionalističke politike i veličanja događaja iz devedesetih. A onda su se pojavili i članci na portalima, po svemu sudeći, zasnovani na ličnim stavovima i šturo prenesenim informacijama objavljenim u našem listu.
S tim u vezi, osećam se dužnim da ovim putem iskažem i svoj stav, ali i neupućene upoznam sa činjenicama.
Pre svega, složiću se sa tim da ultranacionalistički narativ u našoj zemlji svakako uzima sve više maha i da nikako ne uspevamo da se otmemo od tih nesrećnih devedesetih i nakon dve i po decenije. Ali, poznavajući više inicijatora postavljanja ove spomen ploče, moram da istaknem da u ovom slučaju stvari stoje malo drugačije.
Naime, Nikola Miražić bio je momak koji je život proveo na toj istoj česmi, a kada je to bilo potrebno, nije pobegao od mobilizacije i ostao je do smrti sa svojim ratnim drugovima, pritom ne počinivši ni jedan jedini ratni zločin. Stanovnike naselja Matije Huđi za njega uglavnom vezuju lepa sećanja, što sam imao priliku da čujem i lično.
Sa druge strane, moram da napomenem da lokalna samouprava sa ovom inicijativom, osim izdavanja dozvole, nema apsolutno nikakve veze, te smatram da je prilično škakljivo bespotrebno politizovati ovaj čin. Inicijativu su pokrenuli i samostalno isfinansirali Nikolini saborci i bivši novinar Sremskih novina, Stevo Lapčević, o čijem humanitarnom radu, kao i borbi za očuvanje nacionalnog i kulturnog nasleđa je suvišno govoriti. U okviru akcije, česma je i kompletno uređena.
E sad, da sam je ja uređivao, možda ovoj česmi ne bih pridavao nacionalni značaj farbajući je u boje nacionalne zastave, što je tom prilikom učinjeno, dok sa druge strane u tome ne vidim ni bilo šta sporno. U ovom slučaju, stoji samo činjenica da je neko rešio da je dovede u red. A, nisam primetio da se tolika buka digla u trenutku kada je ista česma bila van funkcije, niti sam godinama unazad primetio da se neko od građana prihvatio njenog uređenja, uprkos tome što brojni kraj nje povazdan sede.
Naravno, sada će mnogi reći da uređenje javnog prostora nije u nadležnosti građana. I nije. Ali isto tako ne vidim ništa loše u građanskoj inicijativi, jer, zašto nekad i sami ne bismo uredili prostor u kom živimo? A, ako se tog posla nismo prihvatili, mislim da nemamo pravo ni da prigovaramo onome ko jeste.
Ima u Mitrovici još sijaset ovakvih česmi. Pa, umesto tastature i mobilnih telefona, pojedini bi možda mogli da se dohvate lopate i četke i neku od njih urede po sopstvenom ukusu.
