Piše: Nemanja Milošević
Srpski svinjari opet su u problemima. Cena tovljenika ozbiljno je pala i trenutno iznosi 230-240 dinara po kilogramu. Uprkos tome što je stočna hrana i dalje skupa, kažu mnogi, cenu je oborio, kao i nebrojeno puta do sada – uvoz!
Međutim, obilazeći radnje ovih dana, nisam primetio da je cena svinjskog mesa bilo gde u padu, makar i blagom. Da ne govorim o suhomesnatim proizvodima. Stojim tako, gledam u one vitrine i pitam se da li je sremska kobasica zaista sremska ili bi naši klaničari i trgovci trebali drugačije da je krste? Možda da je nazovemo španskom, nemačkom ili holandskom?
S obzirom na to da nam većina mesa u ovom trenutku dolazi iz pomenute tri zemlje, pitao sam se, po ko zna koji put, šta mi to jedemo ovde, u Sremu?
Htedoh nedavno da kupim pola kile slanine, da se nađe. Ali, pravu slaninu, suvu, belu i debelu, nigde ne nađoh. Sve sama kožura…
Kažu u mesnicama:
– Nema debelih svinja!
– Kako nema? – upitah.
– Eto tako, nema. Sve nešto žgoljavo… – odgovaraju.
Ovu činjenicu potvrdili su nedavno i iz Unije proizvođača svinja Srbije. Kažu da naše tržište nema dovoljno svinja da pokrije domaće potrebe. Zato se i ove godine uvozi meso tamo nekih stranjskih svinja, za koje ne znamo ni šta jedu, ni koje su sorte. A kako i da znamo kad na deklaracijama ne piše odakle meso koje kupujemo dolazi? Osim natpisa “sveže”, “domaće”, “tradicionalno”, jasnim slovima na mesu i mesnim prerađevinama ne piše više ništa…
Pitate se šta je sa domaćim svinjama? Pa, o tome sam već govorio pred Novu godinu. Većinu nam pobiše, odnosno, eutanaziraše. Kako je krenulo, ostaće u Srbiji toliko svinja da mogu sve da se skupe pod jednu veću šljivu. Srpsku. Zbog kuge. Afričke…
Bilo kako bilo, ja i dalje ne mogu da shvatim kako je Srem, ta kolevka svinjarstva, ostao bez debele slanine i debelih svinja? Razumem ja i kugu i sve druge nedaće, ali da smo doživeli to da u tolikim našim selima, u silnim našim oborima i ritovima nema dovoljno svinja ni da se sami prehranimo, i dalje ne mogu da poverujem. Imam utisak kao da sanjam…
A kako stvari stoje, sanjaćemo svi. Govorili su naši svinjari i upozoravali, ali retko ko je slušao. Sanjaćemo čvarke, kobasice, šunke, pržene šnicle od buta i gulaše od plećke.
Nego, još nešto meni tu nije jasno. Kako je to uvozno meso u nabavci toliko jeftino da obara cenu domaćih svinja, ukoliko, na primer, od Španije do Srbije treba da prevali više od dve hiljade kilometara? Gorivo je, koliko znam, opet poskupelo, a klanje i obrada mesa sigurno nisu džaba. Ustvari, imam još bolje pitanje. Koliko tog jeftinog mesa mi uvozimo, ako nam se prevoz i drugi troškovi isplate? Mora da je u pitanju ozbiljna količina. I kako je, uopšte, to meso baš toliko jeftino? Znači li to da se u Evropskoj uniji iz koje ga uvozimo jede jeftinije nego u Srbiji? Ja sam čuo da inflacija vlada i kod njih, pa rekoh da pitam… Ako je njihovo meso ovde jeftinije od domaćeg, koliko li je tek jeftino tamo odakle dolazi? Samo sam radoznao, ništa više…
Na kraju, pošto sam, kao i većina sugrađana, primoran da kupujem ono što mi se nudi, po ceni koja se nudi, molio bih klaničare i trgovce da makar naznače da li im je to meso stiglo smrznuto ili ne? Da ga ne bih slučajno stavio u zamrzivač. Rekla mi baba da ne valja jesti odmrznuto pa ponovo smrznuto. Ne valja za stomak.
