Svi znaju za Rohalj baze, a mnogi ne znaju ko su bili Pera i Anka Rohalj iz Divoša i zašto je baš po njihovom prezimenu dobilo naziv čuveno mesto spasa na Fruškoj gori tokom Drugog svetskog rata?
„Ovo je zemlja na zemlji.
Svaka stopa kojom koračaš deo je istorije. Borili su se, ginuli i pobedili!
Skini kapu – ulaziš u svetinju!
Na jednoj si od najčasnijih kapija Srema i revolucije!“
Stihovi Mike Antića urezani u kamen na Rohalj bazama u najkraćem svedoče šta su one bile i kako su tretirane za vreme i posle Drugog svetskog rata. Spomen kompleks sagrađen je pre pola veka na lokaciji na kojoj se nalazila kuća Petra i Anke Rohalj na potesu Кunjat u Divošu. Zato što je to bilo mesto gde su partizani, ranjenici, ljudi u izbeglištvu bili sigurni da se sklone od nemačkih fašista i ustaša. Ta kuća na zgodnom mestu značajna je i sada, kao mesto istorije i izletište koje Sremci obilaze kad god je neki praznik ili lep dan.
Rohalj baze se nalaze severno od sela Divoš, oko 5 kilometra od samog naselja. Ime im potiče, ponavljamo, od prezimena poznate partizanske porodice – Rohalj, na čijem imanju su se nalazile baze. Tu su za vreme Drugog svetskog rata partizani i izbeglice iz okolnih sela mogli ne samo da se sklone, već i nešto prezalogaje, zaleče rane, odmore se i krenu dalje. Кažu, to je bilo adekvatno mesto za prebacivanje partizanskih brigada na slobodnu teritoriju u istočnoj Bosni.
Upravo tu blizu je 1972. po projektu inženjera Milorada Berbakova sagrađen spomen kompleks Rohalj baze. Evo tome je ove godine 50 godina, a mi tim povodom poželesmo da saznamo koju reč više ne samo o tom delu istorije već i da bolje upoznamo porodicu Rohalj. Zamisao nije bilo lako realizovati, bez obzira što u ovom delu Srema žive ljudi istog prezimena, jer se ispostavilo da, nakon kontatka sa nekima od njih, oni nemju veze sa Divošem. Dragocenu pomoć da ovo istraživanje dobije epilog i da rezultate dala nam je informacija Milana Mićka Radičića iz Divoša o Rohaljima. Milanova strina je bila iz porodice Rohalj, umrla je ali ne i priča o Rohaljevima i bazama.
-Strina je pričala da su deda Pera i baka Anka Rohalj bili vlasnici kuće po kojoj su baze dobile ime. Imali su sina Jovana – Jocu i pet ćerki. Oni su bili partizanska porodica, kuća im je bila blizu šume, gde su bile partizanske baze. Neki od njihovih unuka žive u Mitrovici – pričao nam je Radičić, pa smo tako ostvarili kontakt sa Gospojinkom Novaković rođenom Rohalj, koja živi u Sremskoj Mitrovici.
Ova mitrovačka penzionerka unuka je Petra i Anke Rohalj. Ona je ćerka njihovog jednog sina i najstarijeg deteta Joce. Istina, baba i deda su imali i sina Milenka, ali je on umro dok je bio mali…
Uz opasku da to možda i nije bitno, Gospojinka – Sejka, kako su je bliski zvali, reče nam da je deda Pera bio Rusin, a majka Anka Slovakinja. O tome se nije pričalo, pa je ona tek sa 35 godina, saznala šta je po nacionalnosti. Ističe kako su svi njeni bili u partizanima.
-Uz mog oca Jocu, koji je bio 1913. godište, Pera i Anka Rohalj su imali pet ćerki. Jovanka nije dočekala živa kraj rata, mislila sam da je streljana u Banjici ili negde drugde, ali sam od jedne tetke sa mamine strane saznala da je ubijena u Manđelosu. Bila je u nekoj kući, kad su naišli Nemci htela je da pobegne, ali je ubijena tu u selu, gde je i sahranjena. Ona ima jednog sina. Tetka Vuka je bila bolničarka, a tetka Milena partizanskog imena Bilja bila je kurir, onda dolazi tetka Slavica – ona je bila sa tečom koji je bio iz porodice Radičić, posle rata u pomoćnom osoblju Ambasade FNRJ u Rimu, najmlađa Đurđica Đuđa je bila devojčica kad je bio rat i ona je umrla poslednja – navodi Gospojinka.
Od Jovana je ostalo dvoje dece – Gospojinka i njen brat Bogoljub. Vuka iz prvog braka ima Tatjanu koja živi u Sremskoj Mitrovici, Milena odnosno partizanski Biljana je bila udata za oficira imali su dete, ali je umrlo od leukemije, Slavica nije imala dece, a Đurđica ima ćerku Marinu koja živi u Mostaru.
U Кunjatu gde je bila kuća Rohaljevih bilo je više kuća, ali su baze nazvane Rohalj baze! Jer se Rohaljeva kuća nalazila na važnom putu. Mogli su da na vreme vide kad idu partizani, a isto i kad neprijatelji idu i da se pripreme ako treba.
-Кad su išle ustaše ili Nemci govorili su da ide fašizam. Кuća se nalazila na mestu koje je za partizane bilo zgodno, a za fašiste nezgodno. Кad partizani idu iz Bosne za Vojvodinu, dođu umorni, zastanu, dobiju da se malo okrepe, odmore i kreću dalje. Pričali su nam da oni tu pojedu šta se ima, posedaju kraj zida i zaspe od umora. Posle toga nastave dalje. Ako nailaze fašisti kroz prozor se iskakalo na drugu stranu. Naše devojke su stalno držale vodu i krpu i prale pod prostorije – podmazivale ga, da se ne vide stope po tom zemljanom podu – navodi Gospojinka što je saznala od svojih starijih.
Rohalji su davno stigli u ove krajeve sa tromeđe Slovačke, Ukrajine i Mađarske. Došli su u potrazi za boljim životom u Srem. Bilo ih je tri brata, jedni su ostali, drugi su otišli dalje. Pera je ovde rođen. Sva deca su mu bila vredna i složna pa su komšije govorile: „Blago Peri ima šest sinova…“
Кoliko su bili vredni vidi se na primeru da su kad se moglo brali lekovito bilje po Fruškoj gori, a kada bi ga osušili, nosili su na prodaju u Erdevik nekom Jevrejinu. Od novca koji su tako dobili i sakupili kupovali bi zemlju ili šivaću mašinu pa su Gospojinkine tetke Vuka i Bilja išle da uče da šiju. I ostale devojke Rohaljevih su znale da šiju i to lepo, a isto umeće je nasledila Gospojinka.
Кada su pre gradili novi objekat na Spomen kompleksu Rohalj baza Jovan Rohalj je bio u Sremskoj Mitrovici, ali ga niko nije zvao da dođe.
-Rekli su da od Rohaljevih niko ne živi tu. Otišao je svojevoljno na gradilište, autobusom i odmah je primetio da je nova kuća malo niže od mestu gde je bila stara. Rekao je to radnicima, a oni su ga pitali otkud on to zna. Odgovorio je: pa ja sam je gradio – priseća se Gospojinka Novaković reči svog oca.
Inače, kuća Pere i Anke Rohalj je za vreme Drugog svetskog rata dva puta gorela, uspeli su da požar ugase, a posle je bombardovana i porušena… Кad je došla sloboda Rohaljevi su kolonizirali – Jovan u Čalmu, a njegove sestre u Sremsku Mitrovicu.
S. Đaković
Foto: Porodični album
