• ponedeljak, 23. maj 2022.
Šta smo i da li smo pobedili?
Kolumna
0 Komentara

Šta smo i da li smo pobedili?

14. maj 2022. godine

Piše: Nemanja Milošević

U susret Međunarodnom prazniku rada, 1. maju, govorio sam o otuđenosti. I, osvrnuvši se na sferu rada, posebno se dotakoh otuđenosti našeg čoveka od samog sebe. Svašta sam ja tu napisao, shodno prostoru koji imam (ko je čitao, znaće o čemu pričam), ali, nekako sam se nadao da ono što govorim ipak nije istina.
Međutim, ispostavilo se da, osim otuđenja od samog sebe, svog rada, položaja i drugih stvari od kojih otuđenost ide isključivo na ličnu štetu pojedinca, postoji i ona otuđenost koja ide na štetu čitave naše kulture, istorije, društva i njegovih tekovina. Ta otuđenost govori nam da nekima ni na kraj pameti nije da bi taj, kakav-takav položaj radnika u našem društvu bio nesagledivo gori da se neko, nekada, nije izborio makar za ona najosnovnija radnička prava. I tako, upravo na ovaj praznik, koji slavi borbu za rad dostojan čoveka, skrnavljen je spomenik onima koji su u toj borbi prolivali krv.
Mnogi danas ne znaju da je Međunarodni praznik rada u našoj zemlji počeo da se obeležava tek nakon Drugog svetskog rata. Sve do tada, oni koji bi se usudili da spomenu radnička prava bili su hapšeni i proganjani. Dakle, tek nakon pobede nad fašizmom i oblicima kapitalizma koji su bili zastupljeni u Kraljevini Jugoslaviji, na ovim prostorima je iskorenjen dečiji rad, izjednačena su radnička prava žena i muškaraca, radno vreme je ograničeno na osam časova, radnicima su zagarantovana prava na godišnji odmor, bolovanje, sindikalno organizovanje itd.
A, za te tekovine, bila je potrebna revolucija. Revolucija koja se dogodila tokom najkrvavijeg sukoba na zemljinoj kugli, i tokom koje su se naši dedovi borili ne samo protiv okupatora, nego i za sopstveno dostojanstvo u sopstvenoj zemlji. Zato, spomenik “Sloboda” na Iriškom vencu ne simbolizuje samo slobodu izvojevanu pobedom nad fašističkom Nemačkom, nego i slobodu radnika, koji iako u današnje vreme uskraćen za mnogo toga, i dalje ima osmočasovno radno vreme (bar “na papiru”), kao i dovoljno vremena za kulturu i san. Za tu slobodu prolivena je krv desetina hiljada naših sunarodnika.
I upravo u čast tih ljudi, koji su ginuli za našu slobodu i naša prava, podignut je pomenuti velelepni spomenik. Isti onaj koji je poslužio kao zaklon od vetra za pečeno prase, koje su okretali oni koji ni sami ne znaju šta slave.
Paljenjem vatre uz ovaj monument, oni nisu spalili samo deo mermera. Njega će oprati kiša. Spomenik fizički nije uništen, ali je uništeno nešto drugo. A to je vera u čoveka, u slobodu, u pravdu.
I, sada, nakon Svetskog dana pobede nad fašizmom, pitam se, šta smo mi to uopšte pobedili? Da li je ta naša pobeda imala smisla? Pitanje ostaje otvoreno i ne sluti na dobro. Jer, omladina nam ovakvim činovima samo daje do znanja da su sve naše pobede, izgleda, bile uzaludne. Borba protiv fašizma, za slobodu i društveni položaj obesmišljena je varvarskim činom potomaka onih koji su tu borbu vodili. Potomaka koji su svojoj domovini, svojim dedovima, ali i svojoj deci pljunuli u lice, poručivši na taj način svetu da nam ni radnička prava, kao ni sloboda, nisu potrebni.

Foto: NP Fruška gora

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: