• ponedeljak, 24. januar 2022.
Je l’ to počeo rat?
Društvo | Kolumna
0 Komentara

Je l’ to počeo rat?

12. januar 2022. godine

Piše: Nemanja Milošević

Kako se Badnji dan kod nas proslavlja radno, a s obzirom na skraćenu radnu nedelju zbog novogodišnjih i božićnih praznika, prošlog četvrtka sam rešio da na posao dođem nešto ranije. Shodno tome, i legao sam ranije, a ranije sam navio i budilnik, kako bih se na vreme uhvatio u koštac sa stranama ovog broja Sremskih.

Međutim, pre prvih petlova, a i budilnika, iz sna me je trgla nekakva detonacija. Zatresli se prozori kao da je proleće 1999., pa skočih, onako u bunilu, da vidim šta se dešava. U tom trenutku, eto još jedne, uz pratnju nešto slabije pucnjave, poput pešadijskog oruđa.

Rat je, kažem sebi, odavno prošao, a ne znam ni sa kim bismo sada zaratili. Velike sile su svoje završile još pre 20 i kusur godina, a sa komšijama smo se poubijali još ranije, pa više nema ni potrebe za tako nečim.

I tako, ubedivši sebe da je napolju bezbedno, krenuo sam na posao. Ali, taman u trenutku kada sam na rat zaboravio, shvatih da je grad pun vojske. Ne uspeh ni da razaberem kakve, jer, zbuniše me uniforme. Na glavama mahom kokarde, što na komitskim šubarama, što na šajkačama poput onih iz Kraljevine Jugoslavije, uz ponekog oficira. A, na ramenima, opšte šarenilo. Većinom su to bile čuvene vetrovke, delom iz perioda SFRJ, delom iz SRJ, dok su noge bile u mešavini sportskih patika i Tigrovih gumenjaka do kolena.

Poređana na automobilima i prikolicama različitih kategorija, ova vojska je mahala prolaznicima poput one koja je na tenkovima 1991. istim ulicama krenula na Vukovar.

Ali, umesto topova, za sobom su vukli Badnjake. Tek onda sam shvatio. U čitavoj ovoj pucnjavi, okružen SMB i maskirnim uniformama, umalo da smetnem sa uma da je u toku najveći hrišćanski praznik.

Samo, nikako ne uspeh u glavi da povežem vojničku uniformu sa hrišćanstvom. Mislio sam da Božić sa sobom donosi mir, a na ulici me dočekao rat. Ne želim da me neko pogrešno shvati, ali, pitam se, zna li iko zašto je izašao na ulicu? Možda da sa sugrađanima podeli radost dolazećeg praznika? A, možda i da sa Badnjakom na hladnjaku svoju Mečku učini vidljivijom? Dobro, možda i Audi, BMV. Što bi rekli – samo nek je nemačko! Jedini je problem u tome što od grane pred šoferkom neće videti put.

Ne znam ni da li je ta plejada uniformisanih lica pred crkvu, na Badnje veče, došla baš zbog vere. Da li su upoznati sa simbolikom Badnjaka i znaju li zašto je baš hrast toliko važan u našem narodu? To, u principu, nije ni važno, sve dok masa može da vidi šta si parkirao pred portom.

I tako, iščekujući dan koji donosi Mir Božiji, gradom su se orile ratnohuškačke pesme. Koliko videh, pozivajući na mržnju, nikako na mir. Od tog greha, teško da će ikoga spasiti jutrenje u crkvi (ukoliko mamuran stigne na liturgiju), niti post koji je držao dan, dva, mesec, ne odričući se ni greha, a ni drugih zadovoljstava osim mesa, jaja i mleka.

Sad, možete me slobodno okarakterisati kao osobu kojoj patriotizam nedostaje. Ali, nemojte se prevariti. Prolivali su i moji krv za ovu zemlju, s tim što su uniforme nosili onda kada je to trebalo. Ovim redovima samo htedoh da ukažem na nešto što mi miriše na moralni sunovrat i postavim pitanje o suštini hrišćanstva. Nju, izgleda, retko ko razume.

Ali, da ne mračim mnogo, nije svaki defile ovih dana po Sremu bio kao gore pomenuti. Nadu u neku istinsku radost praznika ulivaju brojni konjanici, koji su, čestitajući Božić svojim komšijama, jahali sokacima pevajući božićne pesme. Njima, čini mi se, rat nije bio ni na kraj pameti, jer, reč koja je preovladavala u njihovim stihovima bila je – ljubav.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: