Sve mi je to rečeno u poverenju, ali da ne pišem. Zato neću pisati ni o tome kako neki odu uveče u kafanu da bi na kafanskoj stolici, dok ih drugi pridržavaju, dočekali jutarnji autobus
Sreda, 15. april 1964.
Došlo je, evo, već drugo proleće od kako je iz Platičeva “otišla komuna”. “Preudala se”, kažu, u Rumu. Tako je to sa tim ženskim imenima.
Pa ipak, u Platičevu se dobro živi. Neko od kafane do kafane, neko do polja sa plugom, neko do šume sa puškom, pa ko bude bolje sreće…
U Platičevo sam išao da nešto pribeležim. Nešto sam čuo i pribeležio. Druge stvari su mi pričali u poverenju, da ne pišem.
Školovanje je, na primer, svuda besplatno, bar za mališane. Ponegde je besplatno i za odrasle. A dosta odraslih Platičevaca se dele na “školovane i neškolovane”, odnosno na one koji znaju da se kartaju i na one koji ne znaju. I čim se smrkne, dosta njih odlazi na “nastavu”. Počinje to uveče, a završava se nešto pre ponoći, ili – tri, četiri posle ponoći. Za sve to vreme oni koji ne znaju dobro da igraju plaćaju “školarinu” onima koji znaju. A dobro kaže narod: “Svaka škola se plaća”. Troškovi nisu mali, zavisno od toga da li se igra sa “profesorom” ili “nastavnikom”. Čak i neki prosvetni radnici imaju za ovo izdatke. To mu dođe kao dopunsko obrazovanje.
Sve mi je to rečeno u poverenju, ali da ne pišem. Zato neću pisati ni o tome kako neki odu uveče u kafanu da bi na kafanskoj stolici, dok ih drugi pridržavaju, dočekali jutarnji autobus.
Uostalom, kažu Platičevci, to i nije tako važno. Mi to samo tako prepričavamo da se zabavimo, jer “o čemu ćemo pričati kad je komuna otišla”. Nego zapiši ti nešto lepo.
I tako, tragajući za nečim lepim, došao sam u Mesnu kancelariju. Službenici mesne kancelarije Bogdan Jovanović i Novak Milovanović su mi rekli da u ovom mestu ima dosta lepih stvari. Platičevci su se, na primer, vrlo lepo pokazali prilikom upisa zajma za obnovu i izgradnju Skoplja. Iz sela je prvo dato oko milion dinara na ime pomoći. Očekivalo se, zatim, da će meštani na ime zajma dati još oko milion i sedamsto hiljada dinara. Međutim, oni su dali znatno više.
Samo poljoprivredni proizvođači su upisali preko četiri miliona, a zajedno sa službenicima i radnicima uplaćeno je blizu sedam miliona dinara.
Počelo je to kad je Steva Vuković upisao 100.000 dinara. Tada je nastalo takmičenje. Svakog dana je u centru sela istaknuta nova plakata sa rezultatima upisa i sa imenima onih koji su dali najviše. “Pobeđeni” su imali pravo da skinu plakatu i da na mestu upisa povećaju sumu kako bi opet izbili na prvo mesto. Najviše su plakatu skidali Josip Andrić i Boža Madžarević. Priča se da je mali Andrićev sin samo trčkao od plakate do kuće i obaveštavao:
-Tajka, mi tek na drugom mestu!
-Skidaj, sine, daćemo više! – odgovarao bi ovaj i odlazio da upiše veću sumu.
Andrić je najzad upisao pola miliona, a Madžarević 300.000 dinara. Platičevaca koji su upisali nešto manje, ali pozamašne sume, ima povelik broj. Sve što je upisano u celom selu, to je i uplaćeno.
Međutim, nije reč samo o pojedincima. Od oko 500 domaćinstava koliko ima u selu, samo njih pet-šest nije upisalo zajam. To su oni najsiromašniji koji zaista nisu mogli. Mnogi u selu tvrde da samo jedan Platičevac nije uplatio zajam, a mogao je. Oni ga svi znaju i ljudi su o njemu često razgovarali, čak i na sastancima. Zato, da bi upisana suma ipak bila i uplaćena, nekoliko Platičevaca su uplatili više nego što su obećali.
-Eto, – reče mi na kraju razgovora njih nekoliko, – zapiši o Platičevu nešto lepo. Drugi put ćemo ti, opet u poverenju, ispričati šta govore naši “ćoškaroši”.
B. Stojšić
