• utorak, 9. avgust 2022.
Dušan Marjanović, prvi vojvođanski saobraćajni inženjer
Društvo | Ruma
0 Komentara

Dušan Marjanović, prvi vojvođanski saobraćajni inženjer

14. januar 2022. godine

Piše: S. Belotić

Dušan Marjanović iz Rume ima 83 godine  i malo je poznato da je ovaj vremešni, a dobrodržeći gospodin prvi saobraćajni inženjer u Rumi, Sremu, ali i Vojvodini.

Pripada prvoj generaciji saobraćajnih inženjera upisanih akademske 1960/61. godine na tadašnjem Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Upravo je te godine i osnovana ova visokoškolska državna ustanova. Do te akademske godine saobraćaj se studirao na Mašinskom fakultetu kao odsek, da bi pre 62 godine postao samostalna obrazovna visokoškolska ustanova. Tako su i oni koji su počeli školovanje na Mašinskom fakultetu, drugu i više godine su nastavili da pohađaju na novootvorenom fakultetu. Bilo je inženjera koji su ovaj smer završili i ranije, ali samo oni koji su upisali saobraćaj na Saobraćajnom fakultetu i na istom ga završili ponosni su vlasnici zlatne diplome i zlatnog indeksa, a prvi u Vojvodini, Sremu i Rumi je upravo naš sagovornik.

– Saobraćajni fakultet sam upisao po preporuci mog tadašnjeg prijatelja Pere Veletića iz Rume koji mi je predočio da se osniva saobraćajni fakultet. Imao sam neka saznanja, ali sam posle naše gimnazije, jedne od najboljih u Vojvodini i Srbiji, otišao i upisao taj fakultet. Tada je prijemni ispit bio nešto drugačiji. Upisano je 250 studenata u prvoj godini i ja sam bio jedan od njih, kaže Dušan Marjanović.

Diplomirao je na vreme, 26. juna 1965. godine, sa prosečnom ocenom osam. Sve godine je stanovao u čuvenom Studentskom domu „14.decembar” koji se nalazio prekoputa hotela „Bristol”. Taj dom danas više ne postoji, ali svakako da budi uspomene na studentske dane. Tada je pojam komfora bio sasvim drugačiji nego danas, pa su studenti sami unosili ugalj za ogrev, u sobi je živelo po pet cimera, a pritom je svaka soba bila „prolazna” jer je svaki cimer imao i po jednog ilegalca.

– Moj ilegalac u prvoj godini je bio jedan naš Rumljanin Šimulak, student elektrotehnike. Tu su bila zajednička kupatila, a mi smo konkretno bili na četvrtom spratu. Tada su studenti više živeli po domovima, naravno oni koji su ispunjavali te uslove, nego u privatnim stanovima koji su tada, kao i sada, bili prilično skupi. Ipak, koliko god da nas je bilo u tim sobama, ko je hteo – taj je završavao , ako je bio vredan i uporan. Sve se postizalo, samo ko je hteo, dodaje Marjanović.

Seća da je zbog nedostatka polaznog poznavanja nacrtne geometrije iz srednje škole, na prva četiri kolikvijuma dobijao jedinice, ali ne one srednjoškolske, jer poznato je da je petica fakultetska jedinica. A Dušan je za nacrtnu geometriju dobijao praktično nulu, pa čak i ispod nule. Ipak je ovaj predmet savladao uz pomoć literature sa Građevinskog fakulteta, i onda je njegova studentska karijera krenula uzlaznom putanjom, a iz ovog predmeta je dobio osmicu.

– Posle diplome, 1965. godine sam se prvo oženio i otišao u vojsku u Tetovo. Ponudu za posao sam dobio dok sam bio u vojsci. Tadašnji direktor naše tehničke škole Đorđe Pekić, zvani Džonika, došao mi je u posetu čak u Tetovo nudeći mi posao, jer u školi nije bilo dovoljno profesora. Čim sam 1. septembra1966. godine došao iz vojske, odmah sam počeo da radim u Tehničkoj školi “Milenko Brzak Uča”. Predavao sam dosta predmeta, elektrotehniku, čak i čuvenu nacrtnu geometriju koju sam dobro proučio, fiziku, motore sa unutrašnjim sagorevanjem i termodinamiku. Bilo je i momenta kada sam predavao i šest predmeta, jer je bilo drugačije vreme i nije bilo dovoljno stručnih profesora, kaže prvi vojvođanski saobraćajni inžinjer.

Jedno vreme radio je u rumskom preduzeću „Autotransport”, koje je integrisano u „Mitrotrans”. Tako je deo radnog veka proveo i u Sremskoj Mitrovici, gde je vodio sektor putničkog saobrađaja za Rumu, Sremsku Mitrovicu i Šid. Za to vreme su nikle tri autobuske stanice u ova tri grada. Potom je radio i kao direktor autosaobraćaja u novosadskom „Putniku”. Transformacijom „Mitrotransa” u OUR-e, Dušan se vratio u Srem, tadašnji novoformirani „Sremekspres” Sremska Mitrovica.

– Tada sam na direktorskom mestu zatekao prilično lošu situaciju, te smo krenuli u oporavak preduzeća. Tada se sećam da smo kupili pet Sanos turističih i pet prigradskoh autobusa, kao i dva zglobna autobusa. Tamo smo imali dobre mehaničare, pa smo na moj predlog u nove autobuse ubacivali Manove motore mnogo veće snage, pa je i učinak na putu bio daleko veći, te su prelazili i preko 600.000 kilometara bez popravki. Čak su na sastancima direktori drugih kompanija pitali kako moji autobusi obilaze Setre, Mercedese i druga jaka vozila. Uvek sam se u šali pravdao da je do vozača, a ne do ubačenih motora, kaže u šali Dušan.

Penzionisao se u Narodnoj tehnici u Rumi, gde je radio kao stručni saradnik. Iako je studirao ono što je voleo, kaže da za vreme njegovog radnog veka u saobraćaju nije bilo mnogo novca u pogledu zarade. Kaže da su nekada čak i vozači imali veće plate od direktorskih. Ipak kaže da je dao doprinos u okviru svojih mogućnosti i znanja da se javni prevoz u Sremu ali i šire u to vreme unapredi.

Zadovoljan je svojim poslom, ali ipak kaže da žali što nije više radio kao veštak, ili kao predavač u auto-školama, za šta su bili potrebni dodatni ispiti. Kaže da saobraćaj onda i danas ne mogu da se porede, kako na putevima, tako i u studentskim klupama, jer sve se promenilo, a Dušan se bar sa zadovoljstvom seća mirnijih vremena i smirenijeg saobraćaja.

Šta ti je Moša?

Ovoj priči dodajemo i jednu anegdotu iz vremena studija, čiji je akter čitaocima sigurno daleko poznatiji. A to je čuveni jugolovenski fudbaler iz doba Kraljevine Jugoslavije Mikica Arsenijević, učesnik čuvenog prvog Svetskog fudbalskog prvenstva u Montevideu u Urugvaju, o čemu smo gledali serije i filmove.

– Bilo je tu mnogo zanimljivosti, pa i ta da nam je elektrotehniku predavao tadašnji čuveni fudbaler i reprezentativac Mikica Arsenijević, koji je bio učesnik čuvenog i prvog Svetskog prvenstva u fudbalu u Montevideu u Urugvaju. Kada mi je uzeo indeks i video da se prezivam Marjanović, prvo što me je pitao “Šta ti je Moša Marjanović”. Ja sam kroz osmeh rekao da mi je strikan, iako nije. Da li je to prošlo ili ne, ne znam , ali sam na pismenom dobio osmicu, koja mi je bila potvrđena i na usmenom delu ispita. Pričao mi je kako su putovali, skoro 25 dana teretnim brodom do Urugvaja, na kom su i trenirali. Kao i da je Moša Marjanović imao brtaa Nikolu koji čak bio i bolji fudbaler, ali ga je sprečio prelom noge, što u ono vreme medicina nije mogla da sanira kao danas, zaključuje Dušan Marjanović.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: