Doživeti stotu. Nema čoveka na ovoj planeti koji, makar jednom u životu, nije pomislio kako bi to izgledalo.
Međutim, kada dožive pozne godine, neki starost prosto ne mogu da podnesu, dok neki u njoj zasluženo, poput Mitrovčanke Pauline Rac, znaju da uživaju.
Nedavno, 16. septembra, majka Pava, kako je od milja zovu, proslavila je stoti rođendan, a to kakva će nam starost biti, kaže, zavisi od onoga što činimo u životu. Kako je, što veliki broj Mitrovčana može da potvrdi, čitav vek činila samo dobro, ni ova jedanaesta decenija u koju je zakoračila ne pada joj teško, jer, najvažnije je spavati čiste savesti.
– Trudila sam se da u životu činim samo dobro. Nisam nikada bila osuđivana, a nisam ni svađalica. Nikada nikom nisam poželela zlo. Sve volim na lep način. Na tuđe pazim više nego na svoje, i trudila sam se da takva budem čitav život. Svi me pitaju za recept za dug život, a ja im kažem: “Dobro činite i dobro će vam i biti”. Takođe, religiozna sam, i jednom prilikom sam svešteniku, kada smo govorili o mojim godinama, rekla da je dug život dar od Boga – priča Paulina.
A, ostati pošten u burnim vremenima, u kojima je iz rodnih Bačinaca došla u Sremsku Mitrovicu, nije bilo lako.
– U Mitrovicu sam se udala 1940. godine, i od tada sam ovde. U najgore vreme smo bili na najgorem mestu. Živeli smo u prvoj kući do Pravoslavnog groblja, u blizini sadašnjeg Spomen groblja. Znate i sami kakve su strahote na tom mestu usledile samo godinu dana nakon moje udaje. Bila sam mlada. U to vreme sam rodila jednu ćerku, a muž je odveden u radnu bojnu, kao Srbin. Boravio je u Slavonskom Brodu, i, na sreću, preživeo. Nije bilo lako. Preživela sam tolike godine i tolike ratove, ali eto, ostadoh živa – kaže Paulina.
Ovde, u Mitrovici, sa suprugom je izrodila tri ćerke, od kojih ima dvoje unučadi i šestoro praunuka, što čini njeno istinsko bogatstvo.
Sa suprugom se bavila povrtarstvom i, iako svi imaju utisak da ljudi koji dugo požive nisu mnogo radili u životu, Paulina se, kaže, nije čuvala.
– Mnogo sam radila. Muža sam izgubila 1974. godine i ostala mi je zemlja. Od tada sam radila sa ćerkom Marijom, a, nakon osam godina, izgubila sam i nju. Obolela je od raka i umrla. To mi je veoma teško palo, ali morala sam da nastavim dalje, zbog druge dece. Druge dve ćerke su, još odavno, našle sreću u Americi, a sa mnom je nastavio da radi moj unuk Vladimir – seća se Paulina.
Njena salata se, kaže, u vagonima izvozila u Sloveniju, sve do raspada Jugoslavije, a, kako je posla bilo mnogo, nikada nije bila od onih, nadmenih gazdarica, već je sa svojim radnicima radila rame uz rame. O tome kakav je poslodavac i, pre svega čovek bila, svedoči i činjenica da je nekadašnji radnici posećuju i danas, nakon toliko godina.
I deca je, kaže, posećuju onoliko koliko su u mogućnosti i okean im nije prepreka, a, kako bi potomci bili sigurni da je majka Pava dobro, o njoj računa vodi njena Mila iz Divoša.
– Svi oni se brinu o meni, što mi je jako drago. Oni koji su tu, redovno me obilaze, a i oni koji su u inostranstvu, gledaju da dođu što češće. Sada vreme provodim sedeći. Razgovaram sa mojom Milom, a nekad me poseti i njena porodica. I kada ona nije bila u mogućnosti, oni su mi pomagali. U principu sam pokretna. Ne ležim po ceo dan, nisam navikla na to. Gledam televiziju, a volim i da čitam. Nije mi problem ni plaćanje računa – priča Paulina, koja, između ostalog, još uvek vodi računa i o svom izgledu. Sama ide kod frizera i uvek je pristojno obučena.
– Ne volim da svet beži od mene. Čovek, šta god radio u životu, mora da vodi računa o sebi – kaže.
Njene reči potvrđuje i Mila.
– Svaki dan putujem. Dolazim uglavnom oko osam ujutru, a do tada, ona je već ustala, umila se, obukla i popila kafu. Voli svoj mir, a kada dođem, krećemo da obavljamo svoje obaveze. Lepo se slažemo i tu sam već tri i po godine – priča Mila.
Tokom korone, mesec i po je bila sama. Tada je nekoliko puta obilazio unuk, a Milina porodica je redovno donosila hranu i ostavljala joj na terasi. Mada, redovno je i sama kuvala, nije joj bio problem. Njena izrazita borbenost nije joj dala da posustane ni u ovim, vanrednim okolnostima.
– Kada je vide, svi misle da nikada ništa nije radila, a sve do ratova tokom devedesetih godina, ona je svaki dan provodila radeći zajedno sa svojim radnicima. Mislim da je zato i ostala tako vitalna – kaže Mila.
I sama Paulina kaže da u životu nije teže bolovala i, sa zdravstvene strane, ima samo jednu muku.
– Muči me samo pritisak. Ne znam zašto, jer ne jedem mnogo slano, niti masno. Uvek sam pazila na hranu i nikada nisam volela da preterujem. Nikada nisam pila, niti pušila, a najviše volim mlečne proizvode – priča naša sagovornica.
Do skoro je redovno i putovala. I to, avionom, kod dece u Ameriku. Zimu je, kaže, uglavnom provodila tamo, a na proleće se uvek vraćala.
– Volela sam uvek da se vraćam. Zaželim se i svoje kuće i njive, pa se vratim. Mada, mislim da bih još uvek mogla putovati avionom. Nije to neki problem, jedino je malo neprijatno kada dođe do turbulencije, ali, ništa strašno – priča kroz smeh.
Vremena su se, kaže, od njene mladosti do sada, promenila, a, uvek joj je drago kada vidi mlade.
– Sve se mnogo promenilo, i život je mnogo drugačiji. Čini se da sada, bar sudeći po odeći, deca žive dobro. Svi su lepi i divno obučeni i uvek se obradujem kada ih vidim. I moja ćerka iz Amerike je rekla da naša deca nemaju razloga da se stide pred strancima, jer, zaista vode računa o sebi – kaže Paulina.
Kako voli mlade, njena deca su je obradovala i za rođendan. Proslavili su sa njom kako dolikuje, a oko nje se tog dana našla čitava hrpa cveća. Srce joj je, kaže, bilo puno. A, kako i ne bi, jer, i sami smo se uverili koliko je ova žena mlada duhom i koliko dobrote isijava iz njenog pogleda. Zato, za kraj, ostaje nam samo da joj i sami poželimo da sa svojim najdražima proslavi još mnogo rođendana.
N. Milošević
