Piše: Nemanja Milošević
Pre dve nedelje, dotakao sam se teme zdravstvene zaštite i njene dostupnosti obolelima od retkih i teških bolesti. Ova moja priča, što mi je veoma drago, naišla je na brojne pozitivne kritike, ali, što mi je još draže, podstakla je naše sugrađane da nam i sami ukažu na neke male, ali istovremeno velike probleme sa kojima se susreće običan čovek.
Nešto nakon izlaska tog komentara, našoj redakciji javio se jedan stariji gospodin iz Inđije (ime poznato redakciji), koji je, kako kaže, dobrano zagazio u devetu deceniju života. Njegov, ali i problem ne samo njegovih vršnjaka, ne leži u zdravstvenoj zaštiti kao takvoj, nego u njenoj, da tako kažem, fizičkoj dostupnosti svim građanima Srema.
Naime, poznato je da je najveći broj stanovnika našeg okruga, kada je ozbiljnije lečenje u pitanju, upućen na Opštu bolnicu u Sremskoj Mitrovici. I, kako je istakao naš sagovornik, opštim uslovima lečenja, odnosom prema pacijentima i posvećenošću lekara, pacijenti su zadovoljni. Kako kaže, na rad mitrovačkih lekara građani Inđije nemaju primedbe.
Njih muči nešto drugo. Reč je o mogućnosti dolaska u Sremsku Mitrovicu na redovne kontrole, preglede i samo lečenje. Kažu, autobuskog prevoza gotovo da nema. Do skoro je funkcionisala jedna autobuska linija, a sada su građani primorani da, kako bi stigli do mitrovačke bolnice, promene i po nekoliko prevoza. Uglavnom se, priča naš sagovornik, jednim autobusom voze do Rume, a onda tamo čekaju prevoz za Mitrovicu, što neretko rezultira kašnjenjem na zakazani lekarski pregled. Železnički prevoz od Inđije do Mitrovice ne postoji, a, s obzirom na cene autobuskog prevoza i obavezna presedanja, građanima se često više isplati da uzmu “divlji” taksi.
Ovakva situacija je, znam provereno, i sa dolaskom u Mitrovicu iz još nekih sremskih opština. Ukoliko opština nije na ruti autobusa koji vozi ka Novom Sadu (zbog studenata), a uzevši u obzir da do skoro železnica u Sremu uopšte nije funkcionisala, u naš grad bilo je moguće direktno doći isključivo taksijem.
E sad, šta je tu problem? Pa, problem je u prevozu generalno, ne samo kada je lečenje u mitrovačkoj Opštoj bolnici u pitanju. Na primer, odavno je poznat slučaj da čak i studenti iz pojedinih opština poput Rume i Iriga, zbog visokih cena autobuskih karata već godinama unazad na fakultet putuju taksijem na “divljaka”, jer se više isplati. A kakva je situacija sad, kada su i povlašćene studentske karte ukinute, mogu samo da zamislim. Takođe, znam i da “divljaci” redovno, linijski voze ka mitrovačkoj bolnici svakog dana u određenim terminima. I, ruku na srce, uprkos tome što na taj način oštećuju državni budžet, da ih nema građanima bi ostao još samo autostop.
Rešenje, smatram, ne leži u subvencionisanju prevoznika. Njima su, kao i uvek, subvencije nedovoljne, a broj putnika po autobusu na relacijama koje nisu mnogo prometne im je uvek mali, bez obzira na podsticaj.
Sad, jedino rešenje vidim u nekoj vrsti ograničenja cene autobuskih karata. Uprkos poskupljenju goriva, mislim da prevoznici i dalje imaju prilično pristojnu zaradu i sa starim cenama. A, karte su, koliko se sećam, redovno poskupljivale i u vreme dok sam ja bio student, uprkos tome što su cene naftnih derivata bile znatno jeftinije i stabilnije nego danas. Ograničenje bi, siguran sam, bilo jeftinije od štete koju nam svima neplaćanjem poreza nanose taksisti koji rade na crno.
Takođe, ne smatram da je neperspektivno uvesti direktne linije između sremskih opština, odnosno, makar direktne linije iz ostalih sremskih opština ka Sremskoj Mitrovici, upravo zbog ostvarivanja prava građana na zdravstvenu zaštitu. Pa koliko god to koštalo. I zbog toga je potpuno nesuvislo govoriti o lečenju teško obolelih o čemu sam već pisao, a humanitarne akcije za pomoć obolelima za lečenje u inostranstvu potpuno su logične. Jer, kako dospeti do nekog zdravstvenog centra u inostranstvu, kad čovek ne može u jednoj turi da prevali ni pedesetak kilometara do Sremske Mitrovice?
