• četvrtak, 18. jul 2024.
REPORTAŽA: Hoće li tradicija preživeti auto-put?
Reportaža
0 Komentara

REPORTAŽA: Hoće li tradicija preživeti auto-put?

20. avgust 2021. godine

Veći deo saobraćaja između Rume i Šapca biće preusmeren na novi auto-put, pa će prodaja voća i povrća ispred kućnog praga ozbiljno ugroziti biznis meštanima Hrtkovaca i Platičeva

Kako leto polako odmiče, tako su tezge pred seoskim kućama u Sremu sve šarenije. Iako lubenice i dalje drže primat, zelenilo sokaka sada sve više šara crvena boja domaćeg paradajza, kao i jarko žuta boja paprike koja tek pristiže.
Oni čije se kuće nalaze pored glavnih sremskih saobraćajnica, po pravilu, imaju i najjaču ponudu, a oni koji su se naselili na seoske periferije, svoje proizvode redovno izvoze do glavne džade.

Prodaja u Donjem Sremu najbolje ide u Platičevu i Hrtkovcima, na putu ka Šapcu, a, kako stvari stoje, izgradnja novog auto-puta ne uliva im nadu da će tako i ostati.

Među zabrinutim trgovcima, našla se i Danijela Belić iz Hrtkovaca, čija porodica svoje proizvode plasira na samom izlazu iz sela.

– Bavimo se poljoprivredom, prodajemo svoje proizvode, lubenice, dinje, paradajz i još povrće. Osnovni način trgovine nam je pored prometnog puta ka Šapcu, a videćemo kako će se sve odvijati kada izgrade autoput. To će za nas verovatno biti veliki problem problem, jer, veći deo saobraćaja će se tamo preusmeriti i nećemo imati gde da prodajemo naše proizvode. To nije dobro za Hrtkovce, a ni za Platičevo, jer većina ljudi se bavi poljoprivredom i plasira robu u selu, upravo na ovaj način – priča Danijela.

Pored toga, problem domaćim proizvođačima su, kao i uvek, vremenski uslovi, koji posledično utiču na oscilacije u cenama proizvoda, što kupci, kaže, slabo razumeju i neretko odustaju od kupovine.

– Paradajz je, na primer, pre nedelju dana bio jeftin, a cena mu je drastično skočila preko noći i sada je 120 dinara za kilogram. Staje dosta mušterija, ali nisu upućeni šta se dešava i žale se da su cene skupe. Zbog velikih vrućina sve je izgorelo, zalivalo se, ali u plastenicima je sve jedva opstalo. Pogodio nas je dva puta grad, ali sa kišom, pa je to malo ublažilo propast. Klenak i Jarak su dosta gore prošli. Loše je vreme za sve kulture, zato su velike cene. Kukuruz je takođe loš, prinos će biti duplo manji nego prošle godine – kaže Danijela Belić.

To je, kaže, i glavni razlog činjenice da mladi sve više napuštaju sela. Od sopstvenog rada, priča, teško mogu da žive, pa od poljoprivrede zato masovno odustaju.

– Omladina ide iz Hrtkovaca, gasi se sve, jer seljak najviše ispašta. Najbolje prođu nakupci. Mi dosta ulažemo u plastenike i navodnjavanje, a jako malo para izvučemo. I zašto bi se onda neko trudio, kada jedan nakupac koji ne uloži ni jedan posto truda od onoga koliko mi ulažemo zaradi višestruko više? – zaključuje.

Čuva ih dobar glas

I dok poljoprivrednike u selima na glavnom putu muči izgradnja auto-puta, u onim manje prometnim situacija je nešto drugačija. Iako nemaju put koji bi im doneo nešto ozbiljniji razvoj, ova sela predstavljaju prave oaze mira za život van vreve i svakodnevne gužve.

Trgovina na malo u ovim mestima nije toliko zastupljena, ali uporni i vredni poljoprivrednici uvek nađu načina da plasiraju svoju robu.

Porodica Slavujević iz Vitojevaca već dugo se ozbiljno bavi poljoprivrednom proizvodnjom, a, prema rečima domaćice Božice, prodaja bostana je trenutno primarna.

– Dobar je rod ove godine. Sejali smo pet jutara, a na ova dva i po ovde imali smo 15 vagona, što crnih, što šarenih lubenica. Veliki je ulog, zalivali smo tri noći i tri dana tokom velikih vrućina. Prodajemo ispred kuće i nosili smo u jedan market u Klenku. Takođe, ove godine smo plasirali crne lubenice za Grabovce u Aman. Sinovi se bave tim, plaćamo i radnike, ali skupa je radna snaga, nema tu zarade – priča Božica.

I pored svega, njeni sinovi su rešili da ostanu u selu i nastave da se bave porodičnim poslom. Kako kaže, pored uzgoja bostana, bave se i ratarstvom.

– Sinovi su rešili da ostanu u Vitojevcima, a pored lubenica, radimo kukuruz i soju. Prošle godine smo imali i suncokret. Rod kukuruza neće biti kao prošle godine zbog velikih vrućina, nije bilo puno kiše. Držimo i nešto malo svinja, ali nema tu velike zarade. Svaštarimo, kao i svi. Ipak, sve zavisi od godine do godine, pa se nadamo da će nas sledeća godina pokriti za gubitke od ove – kaže Božica Slavujević.

Ulaganja sve veća

I baš kada smo krenuli nazad, pozdravivši jednog biciklistu koji nam je velikodušno poželeo dobrodošlicu u selo, pokraj puta zatekosmo čoveka sa dvoje dečice zaigranih kraj prikolice bostana.

Kako stadosmo, on nam pruži ruku i reče: „Ljudi, jeste li umorni? Sedite da popijemo kafu!“.
Uz kratko okrepljenje u kući Miloša Dakića, saznali smo da mlađi ljudi, samo ukoliko su kreativni i sa zemljom rade pametno, mogu da održe svoju porodicu u selu.

– Pored konvencionalnog načina bavljenja poljoprivredom, sadimo i borovnice. Petnaest i po hektara će biti plan za naredni period, a sada smo na 4,5. To nam je na prvom mestu bio vid zarade, dobra je cena i zna čovek na čemu je. Nije kao u ostaloj poljoprivredi, gde ne znaš do dana prodaje kako ćeš proći. Može da se kaže da je islativo, ali iziskuje dosta troškova i vremena, rada. U principu agrotehničke mere ne utiču puno pošto se proizvodnja vodi kao neka polu hidroponija. Radiš na otvorenom, pa vremenski uslovi utiču na sastav zemlje, voda, Ph vrednost i ostalo. Što se tiče stručnosti, svega dvoje-troje ljudi u Srbiji može da vas posavetuje, a ostalo se svodi na razmenjivanje iskustva među proizvođačima. Ipak, već posle par godina, možeš sam na osnovu svog iskustva da budeš kritičar i stekneš određeno znanje – priča Miloš i objašnjava:

– Generalno u poljoprivredi, ogromna su ulaganja. Dovoljno da prestaneš sa ulaganjem i sve si izgubio. Nisam konkurisao za subvencije za plastenike, pokušao sam za navodnjavanje ali zbog nepotpune dokumentacije nisam uspeo. Ipak, dešava se nešto i to je bitno, dobijaju ljudi pomoć – kaže Miloš Dakić.

Ovogodišnji vremenski uslovi, kaže, nisu poštedeli ni njegovo gazdinstvo, ali, odustajanja ipak nema.

– Godina nije najbolja, bila je jaka suša, za neke stvari se zakasnilo. Konkretno, ranu lubenicu je stukao mraz, nije bilo benefita. Imam jutro i po kukuruza, pa je za rane sorte kiša dobro došla. Zavisi mnogo i od tipa zemljišta, kod nas u Vitojevcima je četvrta, peta klasa. Traži dosta đubriva, vode, a kad nemate navodnjavanje ulazite u problem. Pšenica nije bila loša, radimo dva jutra te kulture. Ja sam sitan proizvođač, ali imam svega po malo i tako se pokrivam – priča Miloš.

Njegova porodica se, kaže, oprobala i u povrtarstvu.

– Prošle godine smo probali, supruga i ja, sa paradajzom. Lepo je krenulo, ali kada je došao trenutak za naplatu, bilo je jako loše. Cena je pala naglo. Svakog poljoprivrednika muči samo jedna stvar, a to je kad treba da dobiješ benefit i naiđeš na problem, ali borimo se. Najgore je to što nakupci imaju više nego proizvođač. Pretežno u ovaj kraj dolaze da uzimaju lubenicu. Neko traži krupnu, neko sitnu, a najgore je kad mora da se razdvaja. Ove godine je problem napravio grad, roba koja je sad na sečenju je oštećena, pegava, flekava, pa samim tim moraš da smanjiš cenu. To ne utiče na kvalitet, ali ljudi gledaju i izgled – kaže Miloš.

Cena bostana je u početku bila dobra, a sada, priča, počela je ozbiljno da pada, pa troškovi proizvodnje već postaju upitni.

– Kada padne cena ispod deset dinara, svaki dodatni rad koji mora da se plati, ukoliko ne možete da organizujete nekog od komšija i drugara, predstavlja minus. Pre je proizvodnja lubenica bila mnogo jeftinija, a sada su tu razna đubriva, bez vode ne može da se zamisli. Danas možeš da radiš više poslova, ali moraš svemu ozbiljno pristupiti. Da bi mogao samo od poljoprivrede da živiš, moraš da imaš dosta svoje zemlje i dobru mehanizaciju. Kada radiš malo, a moraš da svaštariš, gledaš da sve odradiš kako treba da bi imao benefit – smatra.

Selo, ipak, ima perspektivu!

Iz sela, ipak, kaže Miloš, nikada ne bi otišao, pa je zato i rešio da u rodnom osnuje porodicu.

– U Vitojevcima ima perspektive za život. Ovde vidim slobodu, pre svega za moju decu. Tu su mi roditelji i supruga, dobro se organizujemo. Selo gledam nekim drugim očima. Mi smo malo selo od nekih 900 stanovnika, imamo dosta omladine i dobro funkcionišemo. Može da se živi, blizu su nam tri grada, Šabac, Ruma, Sremska Mitrovica. Imamo samo taj fudbalski klub „Partizan“, oko njega se najviše okupljamo, dobro funkcioniše i na stabilnim je nogama. Družimo se i na centru kada možemo. Prošle godine smo završili crkvu, bili smo jedino selo u opštini bez nje. Idemo napred, što se i vidi. Imamo osnovnu školu do četvrtog razreda, kasnije deca idu u Platičevo ili Grabovce. Detetu na selu možeš da omogućiš da se u pravilnom pravcu razvija, ali na tome moraš da radiš, kao i bilo gde. U Vitojevcima skoro svi rade, na prste jedne ruke mogu da se nabroje ovi drugi, ali uprkos svim svojim obavezama, imaju vremena za svoju decu – kaže Miloš Dakić.

Sela koja su na sporednim putevima, smatra, ipak neće propasti, kao ni ona na glavnom kada se izgradi auto-put.

– Verujem da će biti rasterećenje zbog kamiona kada se izgradi auto-put, ali trgovina neće stati u tim selima, kao ni kod nas. Šabac je trgovački grad, u Rumi je vašar. Nekome će biti skupa putarina. Dosta ljudi zna za Platičevo, urbano mesto na dobroj poziciji. Možda bude benefit za ljude koji imaju zemlju okolo. A, što se tiče nas koji smo sa strane, ljudi znaju da u ovom kraju mogu da nađu dobru lubenicu i spremni su zbog nje da dođu kod nas, tako da za trgovinu ne brinemo – zaključuje Miloš, ispraća nas, i pakuje nam po jednu vitojevačku kraljicu slasti, da probamo, i vratimo se po još.

Na zemlji Aleksandra i Miloša

Nakon Vitojevaca, preko Platičeva, na kraju se uputismo u još jedno selo, do kog se dolazi skretanjem sa glavnog puta.
Na samom ulazu u Klenak, zatekosmo veselu ekipu u berbi bostana. Ipak, kako ih ne bismo fotografisali i mnogo zapitkivali, potkupili su nas bacivši nam lubenicu, onako, tipično bostandžijski.

Međutim, odmah preko puta, ubrzo se začula nekakva buka. U roku od nekoliko sekundi, iz voćnjaka se pojavio jedan stariji čovek sa šeširom, u popularnom kabrioletu marke IMT.
Aleksandar Kulačin, nekadašnji agronom, a sada penzioner, iskoristio je sunčano vreme da pokosi svoj zasad kruške.

– Uzgajamo kruške, viljamovku i butiru. Ova godina je, može se reći, rodna. Doduše, ne kao uvek, ali dobro. Grad nas je malo zakačio, ali nije strašno. Imamo tržište, prodajemo nekome za rakiju, nekome za jelo. Uzgajamo isključivo voće i proizvodimo rakiju – priča nam Aleksandar.

Kada je o rakiji reč, kaže, njegova porodica je neprikosnoveni prvak ovih krajeva.

– Butira je najbolja kruška, bolja od viljamovke. Kada se iskombinuju, to je najbolja rakija, osvajala je u Novom Sadu zlatne medalje. Naša rakija pila se i u JAT-ovim avionima – kaže Aleksandar i odgovara nam na pitanje o tome šta je sve potrebno kako bi se dobila savršena rakija.

Za dobru rakiju prvo mora da bude dobar čovek – kreće da objašnjava, ali ga odmah preseca sin Miloš koji upravo izlazi iz voćnjaka i kaže: – Dobro voće i dobar kazan!

Ne osvrćući se puno na glas mlađeg čoveka, Aleksandar nastavlja:

– Stari kazani su ključni za kvalitet. Danas je to dosta modernizovano, ali tradicija se čuva. Kada je reč o voću, konkretno kruškama, ljudi obično greše. Poberu krupne, ostanu ove trule i sitne, a to nije dobro. U rakiju ide celo stablo, stavlja se u drvene gajbice, dozira se koliko treba da požuti, potom ide mlevenje, fermentacija, pa tek onda pečenje. Najbolje je kad se ispeče rakija i pretvori u meku dok ne sazri, kao kominam još tri nedelje. Svedeš je na 12 gradi i ispečeš prepek. Tada bude 25 gradi, a kada malo odstoji, polako, sa destilovanom vodom se razbija. Nema potrebe da se stavlja šećer kada ima dosta voća i mislim da nema potrebe na taj način joj kvariti kvalitet. Mi imamo jednu rakiju i ona je za sve – popa, kuma, kuću, svadbu. Naša rakija je prošla ceo svet i svi znaju o čemu govorim – kaže Aleksandar Kulačin.

Cela porodica, kaže, vodi računa o voćnjaku, pa je omladina u njegovoj porodici zato rešila da ostane na selu.

– Moja porodica nema problem sa radom i radnom snagom. Počevši od sina, ćerke, unučića, kada je veća rodnost svi se angažuju. Svi mi pomažu, a i moraju ako hoće da žive od ovoga. Na primer, imam dva hektara pod kruškom, a sa ove konkretne njive, mogu da imam dve svoje godišnje penzije, što nije malo, ali je za sve potreban trud – objašnjava Aleksandar.

I, dok se polako pakujemo i krećemo kući, njegov Miloš nam pakuje pun ranac krušaka, za puta. Pored toga, dobijamo i poziv da posetimo domaćinstvo Kulačina i uverimo se u kvalitet klenačke prepečenice, što ćemo sigurno i učiniti čim komina bude spremna za pečenje.

N. Milošević
S. Branežac

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: