One najvažnije nagrade ipak ne opredeljuju žiriji, književna društva ili akademije; to su nagrade onih koji čitaju vaše knjige, vole vašu poeziju i tačno znaju pesme koje ste napisali
Piše: N. Milošević
Dar za umetnost, potreba i umeće da stvaramo, već su sami po sebi nagrada; sposobnost da mislima i osećanjima udahnete život i oblikujete ih rečima bliskim i prepoznatljivim ljudima različite dobi, obrazovanja, profesije; bogatstvo ideja koje vas nadahnjuju, to poniranje u sam stvaralački proces i opčinjenost i razapetost njime. Nagrada je neopisivi mir koji vas obuzme kada na taj proces konačno stavite tačku, kaže za „Sremske novine“ Željka Avrić, pesnikinja iz Sremske Mitrovice, u čijem znaku je bila 2020. godina. Dobila je šest značajnih nagrada i priznanja, kojima je, kako kaže, prethodio disciplinovan rad:
– Književnim nagradama dobijenim ove godine na prestižnim književnim konkursima prethodilo je mnogo disciplinovanog rada, posvećenosti, sticanja književno-teorijskog umeća. Kao i svakom drugom poslu, pisanju treba prilaziti „naoružan“ znanjem i strpljenjem. Predano radim na svakom svom rukopisu, pažljivo oblikujem svaku pesmu i brusim svaki stih, tražim te posebne, prave reči, osluškujem njihov ritam dok ne dobijem jedinstveni spoj melodije i značenja. Od samih priznanja vrednija je činjenica da su doktori književnosti, priznati književnici, urednici književnih časopisa, književni kritičari zapazili vašu književnu pojavu, pratili i vrednovali vaš književni rad – ističe Željka Avrić.
– One najvažnije nagrade ipak ne opredeljuju žiriji, književna društva ili akademije; to su nagrade onih koji čitaju vaše knjige, vole vašu poeziju i tačno znaju pesme koje ste napisali. Nema veće nagrade nego kada u dva grada geografski udaljena oko 300 kilometara, na dve vremenski udaljene književne promocije, ljubitelji poezije traže da im govorim pesmu napisanu još 2003. godine. Ili kada vam na FB profilu ispod objavljene pesme neko napiše da mu je to omiljena pesma iz te i te zbirke… Nagrade bez premca su pune sale u različitim gradovima u kojima sam održavala književne promocije i na koje su jednako dolazili intelektualci, ljudi različitih profesija, studenti, đaci, porodice…. Kada vam po završetku književne večeri posetioci prilaze ozareni, drukčijeg izraza lica, boje glasa; kad je očigledno da je vaša Reč nešto pokrenula ili promenila u njima… Nekome ste ulepšali veče, nekome pokrenuli sećanja, a u nekome probudili potrebu da se oglasi ili suprotstavi svojim stavovima i umetničkim idejama.
S obzirom na to da je kultura pretrpela veliki udarac zbog aktuelne pandemije, mislite li da se možda ljudi, zbog izolacije, nemogućnosti druženja, ispijanja kafa i slično, možda vraćaju pisanoj reči i više interesuju za čitanje, između ostalog i poeziju?
– Okolnosti u kojima živimo od marta ove godine, primorale su nas da se više okrenemo sebi, da pronalazimo neke nove ambijente, da otkrijemo nove vidike koji će nam pomoći da prebrodimo usamljenost i strepnju, olakšamo svakodnevnicu. Mnogi se vraćaju nekim zapostavljenim izborima. Jedan od njih su knjige, čitanje. Pisanje. U konkurenciji masovnih medijskih sadržaja svih profila i kvalitetne literature, zdušno preporučujem ovo drugo, zbog očuvanja mentalnog zdravlja, sticanja i razvijanja opšte kulture, otkrivanja ili unapređenja sopstvenih kreativnih potencijala. Svet i prijatelji knjige i pre epidemije bili su moje prirodno i drago okruženje. U skučenim, gotovo onemogućenim uslovima interakcije stvaralačkog ili izvođačkog procesa, umetničkih dela i njihovih uživalaca, kroz pozorišne predstave, bioskopske projekcije, koncerte, izložbe slika, književne večeri, kada smo prinuđeni da potrebe za kulturom zadovoljimo najčešće virtuelnim putem, književnost se pokazala kao najfleksibilnija i najotpornija na razorni uticaj straha od potencijalne zaraze i posledica epidemioloških mera po kulturno-umetničko stvaralaštvo. Iako su ove godine izostali veliki književni festivali a neki od njih održani onlajn, književni portali i fejsbuk stranice prepune su zaista dobrih, kvalitetnih tekstova, posebno poezije. Mnogi moji književni prijatelji izdali su ove godine i nove knjige, održali su se postojeći i pokrenuti su novi književni časopisi, tako da je književna produkcija ipak opstala, uprkos teškoćama.
Da li vam nedostaju poetske večeri? Vaše promocije i poetske večeri uvek su bile prilično posećene i povod za lepo druženje i lepe doživljaje, razmenu utisaka i mišljenja.. Da li Vam nedostaje publika, ljudi koji rado slušaju recitovanje vaših pesama, dele sa vama utiske…?
– Naravno da nedostaju. Pozorišne predstave, književne promocije, lepi i osmišljeni umetnički programi već mesecima nedostaju mnogima. Ništa ne može da zameni lepotu žive reči, neposredni kontakt publike i autora, razmenu kreativne energije, sinergiju autora, drugih učesnika programa, dela i publike. Divno je kada na promocijama vidite i poznata i neka nova lica, posebno studente, đake. Uvek sam se trudila da priđem i pozdravim skoro svakog posetioca, počašćena prisustvom ljudi koji su odvojili svoje vreme i pažnju da bi ih posvetili predstavljanju mog književnog dela. To je obostrano poštovanje, čast i zadovoljstvo! Koncepti programa, izbor učesnika i književne građe koja će biti predstavljena uvek su rađeni pažljivo, zajednički, u dogovoru svih učesnika programa. Moji saradnici su ličnosti za sebe, vrsni umetnici i profesionalci u svom poslu, talentovani mladi ljudi i ako sviraju, pevaju ili govore pesmu koja je u skladu sa njihovim senzibilitetom i umetničkim izrazom, onda su kreativni i daju sve od sebe a to ne može da se ne primeti, oseti, čak i sjedini sa tim. Ako želite kvalitetan program, morate voditi računa da svaki od učesnika bude zadovoljan svojim delom programa, svojom ulogom, predstavljanjem, minutažom. Oni onda blistaju i tu poletnost osećate i delite i vi i to su zaista one večeri koje se dugo pamte i o kojima se govori sa radošću i osmehom.
Na Vašim promocijama i poetskim večerima uvek je prisutan i veći broj mlađih ljudi. S obzirom na to da mladi sve manje čitaju, pogotovo poeziju, šta mislite, na koji način ste uspeli da ih privučete? Medijski pratimo gotovo svako književno veče u gradu, ali jedino kod vas je prisutan veći broj mladih.
– Hvala Vam na tom zapažanju, to mi puno znači. Nema ništa lepše nego kada vas mladi prihvataju i žele da sarađuju sa vama. Poznajem mnogo divnih mladih ljudi, ne samo ovde nego i u drugim gradovima, koji su izabrali da se bave onim što vole i za šta imaju smisla i sklonosti. Oni rade na sebi i svom obrazovanju, puno čitaju, pišu, razgovaraju, glume, recituju, slikaju. Mladima treba prilaziti kreativno, a ne deklarativno. Pokazati im njihove mogućnosti, pružiti priliku, podršku, pomoć. Biti u blizini, pustiti ih da traže svoj izraz, da idu svojim putem. Ohrabriti ali ne i nadzirati. Drugo, mladi ljudi imaju odličan osećaj i sposobnost da prepoznaju sve što nije iskreno, stvarno, životno, pravo. Kod njih nema pretvaranja, kod njih ne prolazi poluistina, falš, kopija. Oni prihvataju ono što jeste, a ne ono što vi mislite da treba. Takođe, dobro procenjuju šta su prave vrednosti, šta može da traje a šta je prolazno, trenutna moda. Zato mi je drago kad primetim da im se podjednako sviđa i pesma u slobodnom stihu i rimovana, posebno neka klasična forma, sonet, na primer. Ako je emocija istinska a poruka suštinska, forma postaje nešto potpuno marginalno.
Možemo li da očekujemo neku novu zbirku u narednom periodu i možemo li očekivati neko poetsko veče kada se završi čitava ova situacija sa pandemijom?
– 2021. godine iz štampe treba da izađe nova knjiga, nagrađeni rukopis „Nesan“. Pišem nove pesme, radim uporedo na dva poetska rukopisa, različita i tematski i formalno. Ne žurim, nisam opterećena rokovima. Stvaralački proces, u ovom slučaju pisanje, je specifični perpetuum mobile – troši ali i daje vam energiju. Prazni vaše mentalne, duhovne, nekad i fizičke baterije ali vam ujedno daje i neopisivi osećaj zadovoljstva, pročišćuje i donosi smirenje. Kao posle dobro obavljenog posla. Jedini imperativ koji sebi postavljam je – raditi, stvarati, pomeriti sopstvene granice i uživati u tome.
U situaciji kao ovoj koja traje i kojoj svi željno čekamo kraj ali ga još ne vidimo; u kojoj su nam otežani, uskraćeni socijalni kontakti, druženja, putovanja, mogućnosti da radimo ono što moramo, trebamo ili volimo, prilika da se izrazimo kao kreativna bića, ljudi su shvatili da pozorišna predstava, bioskop, koncertno ili književno veče, nova izložba nisu samo povod za izlazak iz kuće i lepo provedeno veče. Vrednost nečega, na žalost, osetimo tek kada nam to nešto počne nedostajati.
Ta uskraćenost duhovne hrane bolna je u svakom pogledu i zato se zaista nadam da ćemo izaći uskoro iz ovog perioda, da je veoma blizu vreme kada će umetnost biti mnogo manje „onlajn“ a mnogo više neposredni, živi kontakt umetničkog stvaraoca, njegovog dela i ljubitelja umetnosti. Ljudima su nasušno potrebni duhovna lepota i pročišćenje koje im samo umetničko delo može dati. Nadam se da će u našem gradu u kojem je nekada bilo i po nekoliko kvalitetnih kulturnih programa dnevno, uskoro ponovo zablistati svetla Srpskog doma, Barokne sale Muzeja, Galerije, Pozorišta, Biblioteke i ispuniti se posetiocima željnim koncertne muzike, horskog pevanja, lepe reči, dobre predstave, zanimljive izložbe . Od kulture i umetnosti možda nećemo biti baš sitog stomaka, ali sigurno hoćemo biti ostvareniji, srećniji, zadovoljniji.
Priznanja
Tokom 2020. godine, Željka Avrić je šest puta bila nagrađena za književni rad. U januaru ove godine, dobila je prvu nagradu na Međunarodnom konkursu ljubavne poezije u Ivanjici za pesmu „Kad žena bdi“, u selekciji Dragana Jovanovića Danilova, a nagrada je štampanje zbirke njene ljubavne poezije, „Pesma joj je drugo ime“ (izbor).
U julu, njen neobjavljeni poetski rukopis „Nesan“ u selekciji dr Gorana Maksimovića, Radeta Vučkovića urednika književnog časopisa „Bdenje“ i književnog kritičara Milice Milenković, nagrađen je prestižnnom nagradom „Gordana Todorović“ u organizaciji Centra za kulturu, turizam i sport Opštine Svrljig. Nagrada je takođe štampanje knjige i to u toku 2021. godine.
U septembru, pesma „Oči anđela“ nagrađena je zlatnikom sa likom Svetog Save – drugom nagradom – na Međunarodnom saboru duhovne poezije u Rakovici, a u novembru, pesma „Ne pijem vino“, prvom nagradom na književnom konkursu za najlepšu pesmu o vinu u organizaciji Prve srpske čitaonice i Vinarije „Mačkov podrum“ u Irigu.
Prvog oktobra, u Narodnom pozorištu u Beogradu, Željki Avrić je uručena Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za doprinos u kulturi, a 26. oktobra, u prostorijama Matice iseljenika u Beogradu, priznanje za najuspešniju pesnikinju u 2020. godini u Srbiji, u organizaciji Književne radionce Kordun sa sedištem u Pensilvanijji, SAD i Matice iseljenika Srbije.
