Sećanje je kratko, zaborav briše sve, pa ako ne zapišemo ponešto iz svog života, može nam se učiniti da nam se ni najlepše stvari u životu nisu dogodile…
Piše: Svetlana Đaković
(Radila u Sremskim novinama od 1980. do 2020. godine)
Neka zvuči patetično, izlizano, toliko puta rečeno, ali ja bih ponovo odabrala isti poziv kada bi to bilo moguće. Jer, novinarstvo je i u mom slučaju spojilo ono za šta sam se opredelila, šta sam studirala i diplomirala, ali i zadovoljstvo koje pojedincu donosi hobi. Prosto rečeno: radiš, a nemaš osećaj da radiš.Često mi je pada na pamet kako ta, moja, profesija spaja veoma ozbiljan i odgovoran posao i – zanimaciju. Tako se bar meni činilo, a možda mi zbog takvog shvatanja tokom radnog veka nijedan zadatak nije teško padao.
Novinarstvo je za mene bilo i ostalo neprestana škola u kojoj se sa svakom rubrikom uči nešto novo, upoznaje neka nepoznata tema, traže odgovori na otvorena pitanja ili upoznaju novi zanimljivi ljudi. Bilo je takvih zanimljivih ljudi mnogo tokom moje četiri decenije novinarskog rada, uživala sam u pisanju njihovih priča i zato na neke i sada podsećam.
Božo
On je bio jedan od mališana iz izbegličke kolone koji su pre četvrt veka došli u Srem, a uspeo je kao stručnjak u belom svetu. Doktor Božo Todorić je uspešan nagrađivani lekar u Americi. Kao dete sa porodicom izbegao je iz Hrvatske a jedno vreme je živeo i učio u našoj sredini. Svoj san je ostvario u Americi gde je izučio medicinu, specijalizirao je i postao poznat i nagrađivan specijalista hirurg oftamolog.
Preko „sedam mora i još više gora“ Božo je otišao u razmeni učenika, da završi četvrti razred srednje medicinske škole koju jedotak pohađao u Sremskoj Mitrovici. U Americi je nastavio školovanje, studira medicinu i postao je jedan od poznatih specijalista u oblasti oftamologije ,odnosno postao je hirurg za tu oblast. Zbog uspeha koje je ostvario dobitnik je brojnih nagrada za stručni i naučni rad.
Između ovih podataka i konstatacija o jednom mladom stručnjaku krije se topla ljudska priča i mnogo Božinog rada, truda, zalaganja, uspeha, strepnji da ostvari svoje želje.
Nakon što je sa najboljim ocenama specijalizirao bolesti i hirurgiju mrežnjače i zadnjeg segmenta oka na Univezitetskoj bolnici u Harisburgu, glavnom gradu Pensilvanije, stekao je i druga znanja, ali i porodicu – suprugu i decu. Božo Todorić je i nosilac brojnih američkim nagrada iz medicine, a Božina doktorska teza je, na primer, nagrađena od strane Američkog društva za neurohemiju kao najbolja naučna disertacija te godine.
Sara
Sara Zani je naučnica, doktor arheologije, poreklom iz Milana, koja je pre nekoliko godina radila projekat mapiranja rimskog puta od Akvileje, preko Emone i Sirmijuma do Singidunuma. Tako smo se i srele, jer je na tom putu zastala u Sremskoj Mitrovici, gde je govorila o svom projektu.
Sara je digitalni arheolog. Rimski putevi, kazala je ona, najbolje se vide u poljima, gde nije građeno, a u Sremskoj Mitrovici posebno su zanimljivi, jer se nalaze ispod savremenih puteva.
-Ja istražujem temu koristeći mnogo izvora i tehnologija dostupnih arheologiji danas. U ovom delu rimske rute, koristila sam satelitske slike na novi način, kao i specijalne slike sa satelita koje je lansirala Evropska svemirska agencija, objasnila je Sara.
U vreme realizaije neobičnog projekta i posete Mitrovici dr Sara Zani je bila i postdoktorantkinja Univerziteta Bordo Montenj pri Univerzitetu Ozonijus u Bordou u Francuskoj koji je sigurni smo uspešno okončala. O putu od Akvileje do Singidunuma – Beograda ona je održala niz predavanja, rutu je prelazila i peške pa se tako direktno upoznavala sa lokacijama iljudima na nekadašnjim rimskim putevima.
Margarita
Sudbina je, prema narodnom verovanju, sila koja određuje život svakog pojedinca i od koje se ne može umaći. Sudbina je ono što je nekom predodređeno, pogotovo kada su u pitanju najznačajniji događaji u životu. To su događaji koje čoveka snalaze u važnim trenucima, a on na njih ne može uticati jer se dešavaju – sudbinski. Sudbina Margarite Vujović, Ruskinje iz Letonije, koja već godinama živi i radi u Sremskoj Mitrovici je bila izgleda da dođe u Srbiju i tu pronađe deo svoje porodice, tačnije porodicu svog dede očevog oca.
– Kada sam mojima javila da sam našla dedinu porodicu nisu verovali. A kada sam im poslala zajedničku fotografiju baka je pitala : štaće moj Saša tamo? To nije bio moj otac Saša već jedan od mojih stričeva, koje sam upoznala, a koji toliko liči na mog oca – započinje neobičnu priču ova profesorka klavira.
Priča počinje u stvari u jednom logoru u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Tamo su se upoznali i zavoleli logorašica Ana Sergejevna Ruskinja iz Letonije i mladi logoraš Srbin Ivan Knežević, iz sela Krnule. Sticajem okolnosti Ivan uspeva da pobegne iz logora, da sačuva život, ali je morao je da ostavi Anu – trudnu. Njoj i nerođenom sinu ostavio je samo fotografiju sa porukom na malo srpskom, malo ruskom jeziku.
Margaritina baka Ana je rodila svoje najstarije dete sina Aleksandra Sašu 1943. godine, u Letoniji, mladić Ivan joj se nije javljao, nije ojemu ništa znala. Kasnije se udala, imala je još dece, ali je čuvala Ivanovu fotografiju. To je njenom najstarijem sinu bila jedina uspomena na oca. Kasnije se Saša oženio, a Margarita je njegova ćerka koja se udala za Srbina, kog je upoznala nakonzervatorijumu u Odesi. Došli su u Srbiju da žive, radili su u dve školei svakodnevno putovali kroz Krnule do posla. Ali mlada profesorka se setila dede i pokupala da ga nađe. Smislila je da objavi svoju priču o potrazi za dedom u jednim ovdašnjim novinama . Uz tekst je objavila i dedinu fotografiju iz logora. Posle desetak dana pojavili su se ljudi iz Krnula koji su hteli da je vide. Bili su to njeni rođaci Kneževići, dedina porodica. Deda Ivan je već bio pokojni, ali ostala je brojna njegova porodica. I Margaritina nova porodica. Uspostavljena porodična veza neguje se i traje.
Danijel
Na obali dalekog ostrva Fogo, u prostranstvu severa u Atlantiku, nalazi se moderni Island In hotel. On je među 10 najboljih svetskih turističkih destinacija, a upravo u tom hotelu zamenik šefa kuhinje je Danijel Marković, naše gore list. Ovaj mladić je na drugi kraj sveta krenuo – iz Sremske Mitrovice.
Zahvaljući internetu lako sam „napravila“ intervju sa Danijelom Markovićem. Za njega sam, inače, saznala od predavača kuvarstva u Ekonomskoj školi “9. maj” Dragana Vukolića, interesujući se za njegove talentovane učenike .
Rođen u Zapadnoj Slavoniji, Danijelje sticajem ratnih okolnosti došao sa porodicom u Srem i deo detinjstva odnosno školovanja proveo je u Laćarku i Sremskoj Mitrovici. On sada ima 32 godine, a u svetski poznatom hotelu na ostvru Fogo radi tri godine.
Nakon Ekonomske škole “9 maj”, gde je izučio za kuvara Danijel je upisao studije na Visokoj hotelijerskoj školi,u Beogradu. Studirao je i radio u isto vreme. Imao je sreću da dobije posao u Hotelu Hajat gde je imao prvoklasnu praktičnu školu o internacionalnoj i domaćoj kuhinji. Tu se i usavršavao, pa je često slobodne dane provodio u drugim sektorima kuhinje – u poslastičarstvu i pekarstvu.
– Kuhinja je mesto gde sam najslobodniji i opušteniji– podseća Danijel.
Mladić je kasnije radio u drugim velikim hotelima i restranima, a je 2009. otišao je u Kanadu. I tu je radio i školovao. Tokom leta na primer, radio je u divljini Britanske Kolumbije, kuvajući kamperima, lovcima ili ribolovcima. Radeći na poziciji zamenika šefa kuhinje u Island In hotelu na ostrvru Fogo Danijel se i dalje usavršava, pa nije čudno što je nosilac brojnih nagrada među kojima je i ona sa poznatog kanadskog takmičenja “Iron Chef Canada“, odnosno takmičenja „Gvozdeni kuvar Kanade“.
