• četvrtak, 27. januar 2022.
Bilo je samo pitanje dana kada će neko stradati
Društvo
0 Komentara

Bilo je samo pitanje dana kada će neko stradati

19. decembar 2020. godine

Srem je centralno i najveće nalazište i belog i crnog tartufa na ovim prostorima – Od Jamene do Šapca, konstantno je bilo incidenata. Isprva, bušile su se gume, razbijale šajbe, prevrtala kola, prebijali ljudi, trovali psi

Piše: N. Milošević

Nedavno dvostruko ubistvo tokom potrage za tartufima u Jarku, postavilo je pred nas brojna pitanja i nedoumice, među kojima su i to da li je pečurka, ma koliko skupocena bila, vredna ljudskog života, kao i da li Sremci zaista hodaju po gomili crnog i belog blaga?

crni tartufNa prvo pitanje, odgovor je jasan, i tu diskusije nema, a, što se tiče ovog drugog, odgovor i nije baš jednostavan, jer, iako je tartuf jedna od najskupljih gljiva na svetu, u Srbiji vezano za potragu za njim i plasman na tržištu, kao i za bilo šta drugo, postoje brojne komplikacije.

Istina, koncentracija tartufa na području Srema najveća je ne samo na području naše zemlje, već i šire, kaže za Sremske novine sekretarka Mikološko-gljivarskog saveza Srbije, Mitrovčanka Jelena Milošević.

– Srem je centralno i najveće nalazište i belog i crnog tartufa na ovim prostorima. Letnji tartuf se nalazi na obroncima Fruške gore, celom njenom dužinom. Raste u mikorizi sa drvetom, a najbolje raste u kombinaciji sa lipom, hrastom, grabom i smrčom. Beli tartuf raste u mikorizi sa hrastom i topolom, čak i sa industrijskom. Dakle, ima ga na vodoplavnim terenima, poput naših terena na obali Save, od Jamene pa sve do Šapca – priča Jelena Milošević.

jelena milosevic i dragan banovackiPokušaj brze zarade

Kako je ova gljiva vremenom postala izuzetno popularna, a i prilično dobro plaćena, u Sremu se poslednjih godina počelo pojavljivati sve više i više tartufara, kako iskusnih, tako i onih koji su tek rešili da pokušaju da se bave ovim poslom ili da steknu brzu zaradu.

– Tartufari, koji se duže vremena bave tim poslom, znaju najčešće gde su najveća nalazišta. Oni ih obeležavaju, jer, ukoliko tartufa ima na jednom terenu, tu će ga uvek i biti. Sa druge strane, početnici se uglavnom kreću sa psom po šumi, pa ako ih pronađu, pronađu ih – kaže Jelena Milošević.

Naravno, traženje tartufa kod nas je pravno regulisano, ali, ispostavlja se, neadekvatno, pa zato i ne čudi činjenica da se oni većinom kopaju i prodaju „na crno“.

– Kod nas postoji dozvola za traženje tartufa. Ipak, trgovina tartufima nije regulisana adekvatno. Pre svega, kada se obračunava porez na njihovu eksploataciju, na primer, računa se da je kilogram belog tartufa deset hiljada evra, što je desetostruko više od njegove tržišne cene cene, pa tako, sam porez koji iznosi deset odsto, izađe nešto manje nego kilogram tartufa. Takse su nerealne i ne prate tržište, pa zato imamo sivu i crnu  zonu. Tako ljudi i otkupljivači pribave dozvolu da bi se pokrili, nekoliko puta legalno izvezu određenu količinu, a potom sledi šverc – objašnjava Jelena Milošević.

Takođe, zbog njegove prevelike eksploatacije, kao i bahatosti „lovaca na tartufe“, na određenim nalazištima ga je sve manje, jer mu stanište biva uništeno.

beli tartuf– Mikološko gljivarski savez Srbije vodi računa o svim gljivama. Nekoliko puta smo kontaktirali Ministarstvo zaštite životne sredine, u želji da se oblast gljivarstva uredi. Malo ljudi poznaje gljive, pa tako malo njih zna šta i gde može da traži. Mi vidimo problem. Preko hiljadu i po ljudi je svakodnevno na terenu. Zato smatramo da svaki tartufar mora da prođe stručnu obuku o tome kako da sačuva stanište tartufa – kaže Jelena Milošević i dodaje da iz tih razloga i sama zarada od tartufa nije prevelika kako ljudi smatraju, pre svega, zbog sve manje količine koja se može pronaći.

– I ovo ubistvo koje se desilo, dogodilo se zbog prevelike ekspanzije tartufara u zadnje tri godine. Ljudi su smislili da mogu da ostvare veliki dodatni prihod od sakupljanja tartufa tako što će izaći sa psom i vratiti se sa sto-dvesta evra u džepu. To je daleko od toga. Smatram da ništa nije vredno života, ali ti ljudi su poginuli za najviše hiljadu evra, koliko je taj teren mogao da da. U momentu kada se to desilo, potpisujem da niko od njih u džepu nije imao više od sto evra u tartufima – smatra Jelena Milošević.

Incidenti bez prestanka

Sa njenim mišljenjem slaže se i Dragan Banovački, potpredsednik Društva gljivara „Lisičarka“ iz Sremske Mitrovice, koji ističe da se incidenti zbog tartufa na prostoru Srema konstantno događaju, a brojni tartufari koji dolaze iz drugih krajeva Srbije, osim toga što ulaze u „tuđi teren“, na njemu se ponašaju i neodgovorno, što podstiče bes lokalnih „lovaca“.

– Za nas, ovo što se desilo, nije neočekivano. Znali smo da će se ovako nešto desiti, samo nismo znali kada i gde. Od Jamene do Šapca, konstantno je bilo incidenata. Isprva, bušile su se gume, razbijale šajbe, prevrtala kola, prebijali ljudi, trovali psi – priča Banovački i dodaje da su sami troškovi jednog tartufara preveliki, što izaziva dodatni bes ukoliko je „ulov“ mali, pogotovo ako su za njega prešli i više desetina kilometara.

– Prvo, da bi otišao na teren, čoveku je potrebna u najmanju ruku Lada Niva. Ukoliko želite da živite od toga, trebaju vam minimalno dva obučena psa, koji po glavi koštaju od hiljadu i po do tri hiljade evra. Period obučavanja pasa je minimalno dve godine, a smatra se da je pas zreo sa tri godine i više. Zbog prevelikog broja tragača i njihovog neodgovornog ponašanja, tartufa je sve manje, pa, tako, oni često i ne mogu da pokriju te troškove. Prelaze i po više desetina kilometara, i ako ne nađu ništa, tu nastaje bes, a bes nastaje i kod lokalnih tragača. Jagma za teritoriju je konstantna, a sukobi postaju neizbežni. Tako nešto, samo sa tragičnim krajem, desilo se i u Jarku – objašnjava Dragan Banovački.

Sa druge strane, ako se iz čitave priče izuzmu ovakvi sukobi, postavlja se pitanje na koji način prevelika ekspanzija tartufara utiče na životnu sredinu. Nadovezavši se na stavove Dragana Banovačkog, Jelena Milošević ističe da su staništa tartufa, ali i drugih vrsta u velikoj opasnosti od nestanka.

– Na primer, ljudi koji dođu sa strane, ponašaju se kao u tuđoj bašti. Oni su došli da uzmu novce, i ne zanima ih da li su pravilno zatrpali rupu, jer, kada iskopate tartuf, ogolili ste žile drveta, koje posle morate zaštititi da bi tartuf ponovo rastao. Onaj ko godinama radi na jednom terenu, on ga čuva i domaćinski se ponaša prema njemu, a toga je sve manje. Veliki problem je i sa onima koji dolaze na teren sa grabuljama. Pas traži tartufe na osnovu mirisa. U okolini crnog tartufa koji je pronašao, obično je i nekoliko nezrelih, koji nemaju miris. Tako, da bi nakupili veću količinu, tartufari koriste grablje, grabuljaju čitav deo terena, i na taj način unište čitavo jedno stanište ne samo tartufa, već i drugih gljiva poput lisičarke i vrganja. Na primer, na Sofijinim izvorima na Fruškoj gori, pre tri godine je bio najbogatiji teren, ali u zadnje dve godine tamo nema ni jednog jedinog tartufa, upravo zbog grabuljanja i prevelikog broja tartufara – kaže Jelena Milošević.

Jedini spas za tartufe, ali i ljudske živote, smatra, jeste organizovana kontrola.

– Prisustvo bilo kakvog nadležnog organa, da li rendžera, šumara, komunalne policije, sam taj odnos da znaš da je u blizini neko nadležno lice i da znaš da možeš da budeš legitimisan, znači da nećeš ići bez dozvole, da ćeš se odgovorno ponašati prema staništu, da nećeš nikoga napasti. Mora postojati kontrola i evidencija onih koji pretražuju i kopaju po šumi. Na naš apel zbog „varnica“ koje su ove godine sevale po Fruškoj gori, šumari su prolazili šumom samo da bi bili viđeni, kako bi se sprečili bilo kakvi incidenti – objašnjava Jelena Milošević.

Kako kaže, veliku opasnost po opstanak tartufa i drugih gljiva na Fruškoj gori predstavlja i stalna seča šume.

– Na primer, imali smo stanište retke gljive, martovke, koja je strogo zaštićena. Njeno stanište je bilo iznad Stare Bingule. Želeli smo da celo udruženje odvedemo da vidi tu gljivu, ali, kada smo dan ranije otišli da vidimo kakvo je stanje na terenu, šume više nije bilo – rekla je Jelena Milošević, izrazivši nadu da će makar pošumljavanje koje je u toku učiniti da fruškogorske gljive opstanu u budućnosti.

Neiskorišćeno bogatstvo

Usled trenutne krize, cena crnog tartufa kod nas kreće se oko 100 evra po kilogramu, dok kilogram prve klase belog dostiže i hiljadu. U inostranstvu, smatra Jelena Milošević, ta cena je sigurno nešto veća, ali i ovakva predstavlja veliki potencijal za našu zemlju.

Tartufare, kaže, ne smemo satanizovati, već im omogućiti legalan rad uz adekvatnu zaradu i realne takse, što bi donelo profit i njima i državi, jer tako ne bi izbegavali njihovo plaćanje.

Blago koje imamo, kaže, treba iskoristiti, s obzirom da je srpski tartuf među najkvalitetnijim u svetu. Ipak, on se sada ilegalno prodaje Italijanima kao „Istarski“, jer su hrvatske komšije istim ponašanjem kao i našim, svoja staništa uništile.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: