Srbija ulazi u najkritičniju fazu pandemije. Od toga kako se budemo ponašali u naredne dve nedelje, zavisi i kako ćemo izaći iz borbe koja je zaustavila čitavu Evropu i dobar deo Sveta. Tako barem poručuju oni od kojih se očekuje da prognoze daju. Te prognoze, kažu, rezultat su prakse u Kini, Italiji, Španiji, SAD… ali nisu previše zahvalne pošto se još uvek ne zna kako će se stvari u ovim zemljama odvijati (ako izuzmemo Kinu u kojoj je proglašena pobeda nad virusom).
Konkretnije mere za ono što nas čeka posle, dao je i predsednik države. On je govorio o nužnosti konsolidacije, pomoći najugroženijima, o posebnom osvrtu na privatni sektor, naglašavao značaj male privrede. Kada će ove mere stupiti na snagu, teško je reći, baš kao što bi bilo nezahvalno prognozirati da li će, kako i u kojoj meri one biti realizovane, naročito ako u obzir uzmemo činjenicu sa početka priče, da niko ovih dana ne može jasno da kaže do kada će pandemija trajati i kakve će posledice ostaviti kada reši da se povuče.
Do tada… ostaje da se nadamo najboljem. Nada je ovih dana stvar koja spaja ako ne sve, a ono barem najveći deo nas. Osim nade, spajaju nas i strah i neizvesnost. I u tome, mislim, leži tajni smisao zla sa kojim se borimo, jer, ako danas ne počnemo da razumevamo one koji se sa neizvesnošću bude i strahom odlaze na počinak, nećemo biti u stanju da to učinimo do nekog narednog zla koje će ponovo pred nas staviti isti izazov. I tako u krug…
Strah i neizvesnost
Upravo jedna nada, ovaj put „prava“, Nada Lođinović, socijalni radnik u Razvojnom savetovalištu spojila je potpisnika ovih redova sa Goricom i njenom ćerkom Slavkom Božić iz Grgurevaca. Za sedam poslednjih dana, dva puta smo odneli pomoć u hrani i novcu, a sada radimo na sakupljanju lekova, garderobe i pokućstva. Koliko ko može i ume.
Gorica je samohrana majka, primalac socijalne pomoći i žrtva porodičnog nasilja. Dvanaestogodišnja Slavka, učenica je Osnovne škole u Grgurevcima i boluje od astme. Gorici i Slavki pandemija ne znači mnogo. Čak, ako ćemo pravo, kako žive bez televizora, sa vrlo ograničenom komunikacijom, mnogo toga o onome što se oko njih dešava i ne znaju. Stara kuća i hroničan nedostatak novca, uz bolesti koje ih muče, stvari su sa kojima se njih dve već godinama bore. Strah i neizvesnost od danas do sutra.
– Ja sam rodom iz Velikih Radinaca, ali sam udata u Grgurevce. Živeli smo skromno, ne baš najbolje, ali je problem bio u suprugu. Pio je, bilo je tu i svađa i svega što ide uz to. Sada sam razvedena, on živi sa bratom, a nas dve smo u ovoj kući. To je kuća koju je svekar dobio nakon Drugog svetskog rata i od tada u njoj ništa nije sređivano. Imamo par sobica, ali vreme provodimo u jednoj. Tu imamo šporet, pa se grejemo, spavamo zajedno, jedemo zajedno… Druga soba je poprilično vlažna, a pošto Slavka ima astmu, ne bih smela da je premeštam tamo, dobija gušenje. Stalno se borimo sa nemaštinom, sa nedostatkom osnovnih životnih namirnica, započinje priču Gorica.
Kada smo je pitali kako je, Slavka je tiho rekla „dobro“. Đak je dobar, možda bi, dodaje mogla i više, ali u nekim drugačijim okolnostima. Od kako je uvedeno vanredno stanje, za nastavu se teško snalazi. Bilo bi joj, dodaje, lakše kada bi imala televizor.
– Pošto nemamo dovoljno novca, majka kupuje lekove kada i kako može, a treba joj za pritisak, srce… Kada možemo kupimo i pumpicu za astmu… dobro je što to traje pa ne mora često da se menja. Na prvom mestu je ipak hrana. Tek kada to namirimo, ako namirimo, možemo da mislimo o ostalom. A to se ne dešava često, dodaje Slavka.
Akcija pomoći Gorici i Slavki još uvek traje. Dok traje vanredno stanje, neće prestati, a posle… neće ni tada, ako se nakon straha i neizvesnosti koje nas sve okupiraju, za njih dve ne pronađe neko sistemsko rešenje. Za sada, imamo samo nadu da će tako biti.
Nada
Nada da će kraj strahu i neizvesnosti doći brzo, uprkos činjenici da trenutno beležimo sve više zaraženih i da raste broj preminulih, pokreće nas na delovanje: na poštovanje preporuka, na pomoć starima, ugroženima, na volontiranje, na pripreme za život posle.
Klupe spremne za postavljanje u budućem „Pavlovom parku“ u mitrovačkom naselju „Blok B“ najlepši su vesnik „života posle“… ako u tome što će jedno dečije igralište čuvati sećanje na prerano umrlog dečaka uopšte ima nešto lepo. Za Aleksandru i Marijana Moro budući park i Dečiji dan, posvećen njihovom sinu nisu samo uteha već i nada da će, obavezujućom uspomenom na borbu njihovog deteta, neki drugi mališan pobediti u bici koju je Pavle nedavno izgubio.
– Ne možemo samo da razmišljamo o virusu. To nam je već na pragu i sa tim se borimo svakodnevno. Mi u gradskim mesnim zajednicama angažovani smo na razne načine i mislim da svoje zadatke obavljamo dobro. Što je do nas, uradićemo. Pa ipak, sada je vreme da razmišljamo i o tome šta ćemo posle i to baš zato što je danas teško, što smo svi upali u nekakav strah, što nas izjeda neizvesnost. Klupe koje smo dobili biće postavljene i „Pavlov park“ će biti uređen, za našu decu, za omladinu koja će se, kada sve ovo stane, tu igrati i čuvati sećanje na svog malog sugrađanina koji nas je sve ujedinio, kaže predsednik Mesne zajednice „Blok B“ Dragan Božić.
U inat virusu, broj onih koji će učestvovati u stvaranju „Pavlovog parka“ polako se povećava. Sve je više i ideja, pa će igralište dobiti tablu sa podacima koji će onima koji Pavla nisu poznavali objasniti zbog čega je baš on važan Mitrovčanima. Kada sve bude gotovo, Pavle će dobiti i svoj mural. Osmeh pun nade i radosti, koji će na njemu biti sačuvan, važniji je od svakog pismenog objašnjenja.
Pavlova nikada napuštena nada u pobedu, najbolja je motivacija koju možemo imati u borbi sa strahom i neizvesnosti koji nas ovih dana zbližavaju više nego ikad. Ili bi barem tako trebalo biti…
