• utorak, 26. oktobar 2021.
Život Drаgana Vesića kroz pogled durbina
Projekti | Ruma
0 Komentara

Život Drаgana Vesića kroz pogled durbina

31. jul 2017. godine

Meštani Platičeva ga poštuju, jer je uvek i pored svog hendikepa bio spreman da svakome nesebično pomogne. Cenjen je kao dobar majstor svog zanata i često u njegovu radionicu svraćaju ljudi i iz okolnih sela i mesta. Mnogi ni ne znaju da je njihovog četvorotočkaša popravio majstor koji gotovo da i ne vidi

Piše: M. Ninković

Испред организације Савеза слепих и слабовидих у РумиZa Dragana Vesića (48) iz Platičeva, problemi sa vidom započeli su u periodu kada je bio trogodišnji dečak. Nakon problema sa jednim okom, problem sa vidom se proširio i na drugo oko. Dragan ima sužen vid i na površini od 5 posto, vidi oko 20 posto. I pored svog hendikepa, uspeo je da završi školu, izuči auto-električarski zanat i da živi jedan život za koji se trudi da se ne razlikuje mnogo od drugih. Deo svoje životne priče, ovaj tihi i miran čovek govori u prostorijama Sveza slepih i slabovidih u Rumi, čiji je aktivan član.

– Vidim tako kao kada bi neko konstantno svet posmatrao kroz durbin. Naravno da mi sa hendikepom koji imam nije bilo lako, ali imao sam uvek podršku i razumevanje. Tako je bilo i tokom mog školovanja kada sam dobijao važnu podršku od svojih drugova i nastavnika, kao i od mojih meštana. Svi su uvek bili uz mene i nikada nisam osećao bilo kakvu diskriminaciju. U razredu je uvek prva klupa bila rezervisana za mene i snalazio sam se. Uspeo sam kasnije da završim i naučim zanat koji me je oduvek privlačio i da se zaposlim. Radio sam do 2004. godine, a sada sam u penziji. I danas se pomalo bavim ovom zanatom u svojoj kućnoj radionici. Iako ne vidim, snalazim se jako dobro. Mnogi ljudi čak i ne primete da imam problem sa vidom. U svom dvorištu i radionici se odlično snalazim i radim sve poslove. Nezgodno je kada vid nestane odjednom. U mom slučaju on je nestajao postepeno i čovek se nekako prosto navikne. Ja sam u stanju i mogu da radim autoelektričarski posao u totalnom mraku. Koliko puta sam samo skinuo u mraku alat, alternator, radio popravke automobila i uspešno obavljao svoj posao. Mnogi ljudi nišane sa šrafcigerom pa nikako da „pogode“, a ja to uspevam iz prve (smeh)… Ponekad se i samom sebi čudim, kako mi to sve uspeva i polazi za rukom, govori Dragan.

Драган ВесићMeštani Platičeva ga poštuju, jer je uvek i pored svog hendikepa bio spreman da svakome nesebično pomogne. Cenjen je kao dobar majstor svog zanata i često u njegovu radionicu svraćaju ljudi i iz okolnih sela i mesta. Mnogi ni ne znaju da je njihovog četvorotočkaša popravio majstor koji gotovo da i ne vidi. Dragan nije zasnovao porodicu i živi u selu u kući sa svojim ocem i bratom.

– Bilo je i kriznih trenutaka. Taj moj hendikep je znao da me ponekad dovede u stanje potištenosti i bilo mi je baš teško kada nisam mogao da kao i svi moji drugovi, prođem regrutnu komisiju i odem na služenje vojnog roka. Srećom, našao sam posao i uz rad je sve nekako došlo na svoje. Smogao sam snage da sam za sebe zarađujem i da imam toliko da mogu da pomognem i drugima. Mnogo mi znači aktivnost i druženje u Savezu slepih i slabovidih. Ova organizacija mi je takođe pomogla i uputila me na koji način da ostvarim svoje pravo na penziju i na tome sam svima veoma zahvalan, jer ima dosta ljudi koji ne znaju svoja prava,ni kako da ih ostvare. Teško mi je i žao mi je kada se ljudi koji imaju hendikep, zatvore i povuku u sebe, ostanu između nekakva četiri zida i ne izlaze. To je najgora odluka koju nipošto i nikada, niko od osoba sa invaliditetom i hendikepom, ne treba da donese. Život je borba i uvek je važno imati veru u sebe i iznaći dovoljno snage da se život živi maksimalno svakoga dana.

O svojoj organizaciji, Savezu slepih i slabovidih lica, Dragan govori sa puno poštovanja i osećaja pripadnosti. Svestan je teškog vremena kroz koji svi prolazimo, nedostatka finansija i oskudice, pa su mnoge ranije aktivnosti od zajedničkih putovanja ili ekskurzija sve ređe. Ipak, mnogo više mu smeta što je većina od 300 članova koliko ih ima u organizaciji, neaktivna.

– Imam razumevanja za naše članove koji su već u poodmaklom životnom dobu, ali ne razumem tu pasivnost kod mlađih ljudi. Oni bi morali mnogo više da se angažuju i da od njih potiču ideje i aktivnosti. Nekako se sve svelo na nas 20-tak koji smo uvek tu i spremni smo da radimo. Kao da mnogi nisu svesni koliko za sve nas postojanje i rad ovakave organizacije znači. Ovo je mesto gde se okupljamo, družimo, razgovaramo i dajemo jedni drugima tu preko potrebnu pozitivnu energiju. A bez takve energije i pozitivnog, dobrog duha, ovaj život koji nas ionako nije mazio, bio bi još teži, smatra Dragan.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Ista smo priča” koji je se finansira iz budžeta Opštine Ruma.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: