• nedelja, 5. decembar 2021.
Intervju:  primadona Jadranka Jovanović
Kultura
0 Komentara

Intervju: primadona Jadranka Jovanović

28. februar 2017. godine

Ja tek sada znam da time što sam imala prepreke, što sam imala sumnje, negiranja, da me je sudbina videla na nekom mnogo većem mestu, nego što sam ja to sebe videla. Ceo svoj život živim tako da imam svoje mišljenje i svoj stav, ma koliko se on drugima činio besmislen ili pogrešan – kaže Jadranka Jovanović.

Razgovarao: Miroslav Ninković

Koncert koji je organizovao Kulturni centar u Rumi, pod nazivom „Pesme ljubavi“, dogodio se u pravo vreme. Na dan kada se 14-tog februara slavila ljubav, bila ona opora ili slatka, baš kao i božiji nektar, vino, u čiju čast su vinogradri proslavljali svog zaštitnika, Svetog Trifuna, u Velikoj dvorani rumske ustanove kulture, sve bilo je muzika. Primadona Jadranka Jovanović i operska umetnica Zorica Belić, uz klavirsku pratnju prof. dr Nikole Rackova, priredile su potpuni muzički užitak publici, izvodeći repertoar kojeg su činile španske arije, filmska muzika, italijanske kancone, starogradske i ruske ciganske pesme.

Jadranka Jovanovic sajtJadranka Jovanović prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, diplomirala je dva odseka, teoriju i solo pevanje, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Slobodana Turlakova, a magistrirala je solo pevanje. Debi u Beogradskoj operi, bio joj je u ulozi Rozine u „Seviljskom berberinu“ 1981. godine, dok je svoj prvi internacionalni angažman imala 1984. godine  u milanskoj Skali. Neposredno nakon koncerta, primadona je sa zadovoljstvom prihvatila poziv na razgovor, opuštena i sa osmehom na licu zbog uspešno održanog koncerta i gromkih aplauza kojima je publika nagrađivala opersku divu nakon svake otpevane kompozicije.

Mnogobrojni vaši poštovaoci dugo su čekali na ovaj susret koji se najzad dogodio i tu u danu u kojem se slavi, u jednom opštem smislu, ljubav.

– Jako mi je drago što se realizovao ovaj koncert. Nekako se dešavalo da smo gotovo godinu i po dana stalno pregovarali i stalno se iz nekih razloga Ruma nije dogodila. Uslovi u Kulturnom centru su fantastični.Ova dvorana je sjajna, jako je lep prostor za publiku, odličan klavir i zaista su svi uslovi bili divni i bilo mi je veliko zadovoljstvo. Očito da se ovakvi koncerti dogode kada se sve neke kockice slože. Isplatilo se to dugo čekanje za ovakakv susret sa divnom publikom i skoro punom Velikom dvoranom. I povod za koncert je bio lep, mada po mom mišljenju, svaki dan treba da nam bude povod da razmišljamo pozitivno, da mislimo na dobro i na osmeh, na osmejak. Osmejak je sigurno nešto što je vrlo važno u životu. Taj osmejak greje ljude i uspostavlja jednu pravu, ljudsku komunikaciju iz jedne duše u drugu. Ono što sam videla na licima publike, za mene je bilo vrlo inspirativno. Trenutno sam u jeku priprema za premijeru u Narodnom pozorištu, Radi se o operi „Moć sudbine“ i imamo veoma ozbiljne, naporne i fizičke i pevačke probe, tako da je i sa te strane bilo suđeno da se ovaj koncert dogodi baš u tom trenutku. Opet, bilo mi je neizmerno zadovoljstvo, delila sam radost sa lepim i nasmejanim licima, dobila sam lepe aplauze i ova publika je učinila da ja zaboravim da već sutra imam probe i vežbe, pripreme za premijeru.

Ruma ima određenu tradiciju kada je reč o klasičnoj i operskoj muzici, zahvaljujući najviše međunarodnom takmičenju solo pevača „Nikola Cvejić“. Kakav je vaš stav o ovakvim takmičenjima mladih pevača?

– Znam da postoji takmičenje i samim tim mi je posebno drago što sam uspela da realizujem ovaj koncert baš u Rumi. Divno je što je to takmičenje podržano i što mladi pevači mogu da na svojim počecima dobiju neki podsrteh. Jako je važno da nastupaju, da imaju nekakav kontinuitet. Hvala na ovom pitanju jer nikada nisam rekla ovo što ću sada. Najblaže rečeno, čudno je da ja koja sam imenom i prezimenom nastupila na svim kontinentima osim Australije, na preko 120 secena od Teatra milanske Skale, Teatra Verdi i da ne nabrajam, da na sva takmičenja mladih pevača koja se održavaju u celoj našoj Srbiji, pa i u onoj nekada zajedničkoj zemlji, nikada nisam bila pozvana da im prisustvujem, prenesem tim mladim ljudima neka svoja iskustva, a kamoli da budem član žirija. Kako je moguće da je to jedan tako zatvoren, konzervativan krug profesora? Ali dobro…svi mi imao neke svoje puteve i moramo dati odgovor. Ja imam odgovor. Čudno je, ali je to tako.

Karijeru ste gradili i u inostranstvu, nastupali na poznatim i velikim svetskim scenama. Kakav sada imate osećaj kada nakon svetskih pozornica, imate koncert u sredinama poput nedavno Vrbasa, a sada Rume?

SA KONCERTA U RUMI– Ne priznajem ja tu podelu na mala i velika mesta. Ima malih sredina i u Italiji koja je kolevka opere. Upravo mi se i čini da je to nekakav i moj zadatak. Sva ta moja biografija se dešavala, ja je nisam projektovala. Možda nikada ne bih ni otišla iz zemlje da sam tada kao početnica našla neko svoje mesto. Mislila sam da je moj dar lokalnog karaktera i značaja. Ali sudbina je odredila i Bog me je vodio, uz velike muke na početku, da moja audicija bude u inostranstvu. Znate, nekada mi ne znamo da iščitamo šta se nama dešava u životu. Ja tek sada znam da time što sam imala prepreke, što sam imala sumnje, negiranja, da me je sudbina videla na nekom mnogo većem mestu, nego što sam ja to sebe videla. Ceo svoj život živim tako da imam svoje mišljenje i svoj stav, ma koliko se on drugima činio besmislen ili pogrešan. On je moj, samo jedan. Ne kažem, bilo je i preispitivanja, korigovanja nekih mišljenja kroz život, ali upravo ta moja biografija kada sam položila svoju prvu audiciju u inostranstvu i to pred odluku da napustim pevanje, počela je da se niže i ja zaista nisam stizala da se okrenem. Bilo je situacija da ne znam ni u kom sam gradu, aerodromu. Sve se svodilo na učenje, neprestano učenje, putovanje…bio je to jedan vrtlog. Međutim, sve što je proizašlo iz njega znači, pa i to da na ovaj koncert u Rumi dođu ljudi koji možda nikada ne bi došli na koncert klasične muzike. Ti ljudi su došli jer su meni poverovali, uprvo zahvaljujući toj biografiji, zbog onoga što je iza mene. I to je taj moj zadatak.

Kako gledate na aktuelnu domaću klasičnu scenu, i čemu mogu da se nadaju mladi, talentovani operski pevači?

– Mnogo je teško mladima i to u svim profesijama. Verujte, sve je manje posla svuda. Mnogo je ljudi, kvalitet je uzdignut na jedan visok nivo, ali se scena smanjila. Znam da je mladim pevačima jako teško, oni uče, trude se, puni su elana, ali imaju malo prostora. Odlaze u inostranstvo, no i tamo je prostor sužen. Mnogo je fantastičnih pevača koji sede kod kuće jer nemaju ugovore. Velika je konkurencija. Da bih vam to dočarala navešću primer audicije za operu „Boris Godunov“ u jednom nemačkom teatru. Među propozicijama je stajalo da se ne javljaju oni koji su niži od 186 centimetara, što nikada nije bilo. Takav je izbor basova, da oni već žele rediteljski na sceni jednu autoritativnu, impozantnu figuru Borisa Godunova. Mladi mnogo mogu i ja to znam. Kada sam dobijala drugi ugovor u Milanskoj skali, prethodno se proneo glas da ja note čitam kao novine, i ugovor je potpisan. Ja zaista to mogu, i dan danas učim neverovatnom brzinom. I tada je mene preporučilo nešto što se razlikovalo od drugih u tom trenutku. Inteligencija, harizmatičnost, komunikativnost, vrednoća, disciplina, sve je to neophodno. Znate, i za ovaj koncert ja sam morala mnogo da vežbam i imam probe. I to paralelne probe za premijeru opere „Moć sudbine“ i za koncert u Rumi. To zahteva izdržljivost, potrebu da ostanete zdravi, čuvate svoj glas. I posle svih ovih godina, mnogo u mom radu ima razmišljanja, ulaganja, i neprestanog vežbanja. Mladi ljudi moraju biti vredni, uporni, samokritični i svesni da ne može ništa odmah, preko noći. Može ako ste Adel, ali i ti ljudi za koje se nama učini da su bljesnuli odjednom, iza njih je ono što je nevidljivo, a to je puno, puno rada. Baš zato što sam proputovala čitav svet, moram da kažem da su mi smešne izjave onih koji smatraju da će biti uspešni i neka velika gospoda samo kada napuste našu zemlju. Nema toga nigde, i svuda vas čeka težak rad i stalno dokazivanje. Nema i ne postoji ništa lako, pogotovo ako ste početnik.

Ljudski glas je jedan od najtananijih instrumenata i stalno se mora negovati i brižljivo čuvati. Koliko Vam je to teško i koliko i danas svoj glas i pevanje usavršavate?

– Tačno. Uvek mi je najveća borba sa tim da ostanem zdrava. U jeku epidemija, virusa, to je zaista borba i vrlo je stresno da se sačuvam i ostanem zdrava, da ostanem odmorna uprkos svim obavezama, učenjima, vežbanjima. Ja sam i dalje radoznala, toliko toga još želim da otkrijem, tu su i neki novi repertoari. Ali život ima još toliko polja koji mene interesuju. U malim retkim trenucima, kada rešim da ne pevam i malo odmorim svoj glas, prvo slušam samo tišinu, ništa, a onda ponešto za svoju dušu. Da biste ovako dugo trajali i imali svežinu želje i volje, morate biti mnogo disciplinovani, vredni i samokritični – kaže Jadranka Jovanović za “Sremske novine”.

 

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: