Duže vreme već, rekao bih deset godina unazad, moje slikarstvo počinje da bude dublje protkano u sistem i vreme u kom živimo, ali na jednom dubinskom, metafizičkom nivou, tražeći način izražavanja koji može da se dislocira na svako vreme u kom umetnost može da se čita, ističe Mitrović
Poslednji umetnički ciklus čuvenog mitrovačkog slikara i jednog od najznačajnijih predstavnika figurativne umetnosti na ovim prostorima, Gorana Mitrovića, ostvario je snažan uticaj ne samo na pasionirane ljubitelje likovne umetnosti, nego i na šire društvene krugove. U ciklusu nazvanom „Ožiljci prošlosti“, mogao bi da se pronađe svako od nas, samo ako bismo se malo bolje zagledali u Mitrovićeve radove i pokušali da shvatimo šta je to umetnik želeo da nam poruči. A o tome kakve je sve ožiljke prošlost ostavila na nama, možemo da zaključimo i sami.
Međutim, njegova inspiracija ne dolazi samo iz prošlosti. Dela mitrovačkog umetnika svedok su jednog vremena, a istovremeno šalju vanvremensku poruku.
– Duže vreme već, rekao bih deset godina unazad, moje slikarstvo počinje da bude dublje protkano u sistem i vreme u kom živimo, ali na jednom dubinskom, metafizičkom nivou, tražeći način izražavanja koji može da se dislocira na svako vreme u kom umetnost može da se čita. Takođe, trudim se da taj izraz bude metaforičan, simboličan. U međuvremenu sam počeo da radim druge medije, sem ulja na platnu su tu i kombinovane tehnike, digitalni crteži, pojavljuju se objekti, skulpture, a sve da bih taj svet koji sam zamislio uspeo da oživim i na najbolji način predstavim publici – priča Mitrović za Sremske novine i objašnjava:
– Tematika „Ožiljci prošlosti“ nastala je kao i ideja same izložbe koja je nastala u Galeriji Kuće legata u Beogradu (2025). Taj naziv, kada sam pogledao slike koje sam želeo da izložim, nametnuo se sam. To su tragovi koje je prošlost ostavila na nama. Izložba je imala više desetina radova iz perioda od 2016/17 godine do 2025. Po tome sam nazvao i jednu sliku, moju varijantu Kosovke devojke Uroša Predića. Sada imamo momente mitova sa kojima živimo i želeo sam tu priču da pretočim u savremeno vreme i ono kako savremen čovek posmatra taj događaj, a sve kao omaž Urošu Prediću. Tematika je malo surovija, dok je njegov prikaz bio dosta romantičniji. A mi imamo tradiciju da se od tada do sad desilo povezanih 700 godina stradanja i od tada do danas živimo pod istim okovom – ističe autor.
I zaista, ako pogledamo unazad i stavimo stvari na svoje mesto, čovek bi rekao da se konstantno vrtimo u krug. Kao da smo se zakačili u Vrzino kolo, iz kog nikako da izađemo, a koje je Mitrović u dva navrata, simbolično, ali i kristalno jasno, uspeo da prikaže na najbolji mogući način.
– Vrzino kolo. To je jedan naš narodski izraz koji mi je uvek bio simpatičan i navodio me na jednu temu koja mi se vrtela u glavi – kada uđemo u jedan sistem, u koji svojevoljno ili ne upadamo, iz njega je jako teško izaći. Hteli to ili ne, ta vrteška Vrzinog kola nas pokupi sama i troši nam puno snage i vremena. Za samu sliku tražio sam i određene simboličke uloge koje sam „kačio“ na taj ringišpil i shvatio sam da mogu da se pronađem u svim tim likovima. Tu je simbolika žene i nevinosti, koja asocira potrebu čoveka da u svemu ostane čist. Tu je i kralj, naopačke okrenut sa ugašenim fenjerom – koji je zapravo asocijacija svetlosti, istine, a kralj je taj koji može da nam donese svetlost. Tu su vitezovi, sudije i druge uloge u kojima se čovek može lako naći. A na samom vrhu, nalazi se kantar u rukama nekog ko određuje šta je to pravedno, a šta ne, bez obzira na to šta bi ideal pravde bez ičijeg uplitanja zapravo trebao da znači – objašnjava Mitrović, ukazujući na to da ova slika ne oslikava samo sistem u kom mi živimo, nego uopšteno može da oslika sistem u kome može da se nađe ljudsko biće.
Osim Vrzinog kola, među najupečatljivijim njegovim radovima svakako su Čuvari trona i Suđenje očevicu.
Između ostalog, u Mitrovićevom radu poslednjih godina sve više je primetno i kombinovanje tehnika, odnosno kombinovanje dimenzija. Tako su i njegove skulpture vrlo lako našle put do publike, nekad samostalno, a nekad i u kombinaciji sa slikama.
– Napravio bih mali uvod. Na samom početku mog slikanja ovih tema, ja sam pravio te figure. Pravio sam ih od drveta, platna, pravio sam scenografije. Bile su tu bitke, seobe, scena koja je bila po nekoliko metara široka i duboka. To je pravljeno od prirodnih materijala, pošto sam živeo u seoskom domaćinstvu toga je bilo dosta i imalo je svoj „miris“. U ondašnje vreme to što sam radio je pripadalo grupi instalacija i nisam shvatao da je i to tada bilo umetničko delo, te sam ih rušio, palio, pravio druge. Kako je vreme prolazio, želeo sam da radim od mateirjala koji su trajniji, da budu u kući i ne izgube ništa od umetnosti. Došli su metali, drvo, razni materijali. Sada imam kreativni studio, saradnike, planove, ideje. Objekti i skullpture su već dugo postali deo mog slikarstva i oni koji znaju šta slikam, videli su da su te skulpture „izašle“ iz mojih slika. Pojavile su se kao objekti, letelice, lampe… Sve se uklopilo. Nisam imao ni problem prilagođavanja – onaj ko je voleo slike, sad voli i skulpture. Dok radim sklpturu, meni se otvaraju i slike – jedno drugo podiže na jedan viši nivo. Isto tako, jednog momenta sam shvatio da u slici nemam puno prostora, nemam otvorenu kreaciju i da mi je potrebno nešto šire. Kako sam video svoje skice, shvatio sam da moram da ih oslobodim klasičnog slikarstva i izvedem u tri dimenzije – priča Goran Mitrović.
I kao što je bilo reči u prvim redovima ovog teksta, njegov rad, sudeći po reakcijama, već dugo istavlja snažnu impresiju na najrazličitije sojeve ljudi.
– Postavlja se pitanje umetniku da li treba da prepusti sliku samu sebi i ostane bez ikakve reakcije, ili da pri objavljivanju doda neko objašnjenje koje bi dalo malo dublji prikaz i kanališe publiku u kom pravcu da je posmatra. Mislim da svaka slika treba da postane živa, da ljudi imaju reakcije. Svrha umetnosti je da proispituje čoveka, da ga podstakne na razmišljanje. Čovek sa slikom živi i njena energija postaje deo vas. Ako je ona bez ikakvih poruka, ilustrativna, ona ima dekorativnu priču, a ako ima poruku, ona vas uvek provocira i budi nove priče – kaže Mitrović i dodaje:
– Slika estetski i umetnički mora da dođe do jednog višeg nivoa, a u duhovnom smislu ona mora da postavlja pitanja. Senzibilitet umetnika je, naravno, drugačiji, neko slika apstraktnije, neko slika klasični realizam, ali većina umetnika koji znaju šta rade šalju neku poruku. Ali i publika je drugačija. Nekome je potrebna slika da mu se slaže uz zid, a nekome iz drugih razloga. Ipak, ja sam shvatio da je moj put takav da je moja misija da poručim nešto zajedinci, a posebno budućim generacijama. Bitno je, takođe, da tema bude aktuelna, a ne da isključivo obrađuje nešto što se nekad desilo. Jer, svi smo mi tragači, lutalice sa stalnom potrebom za pronalaženjem sebe i novih vizija života kojim treba da krenemo kao zajednica i kao individualci – zaključuje mitrovački akademski slikar, u duhu još jednog motiva kojim su protkana njegova dela.
Nemanja Milošević
