Za kilogram Zoranovog sira potrebno je izdvojiti od 700 do 1.000 dinara, sve u zavisnosti da li se radi o „čistom“ ili siru sa dodatkom maka ili badema. Pored domaćih kupaca, za fruškogorskim bušinim sirom sve više tragaju i Zoranovi prijatelji iz Austrije
Piše: Stevo Lapčević
Kada smo jesenas pisali o (ne)običnom stočaru iz Šuljma Zoranu Gajiću, nismo izrazili ni najmanju sumnju u njegovu veliku volju, znanje i spremnost da i pored svih problema sa kojima se suočio pošto je iz Austrije stigao u na obronke Fruške gore uspe u svojoj nameri da nakon stotinu godina na fruškogorske sremačke padine vrati autohtonu rasu goveda –Bušu.
Kada smo ga nedavno posetili u Šuljmu, bio nam je jednako neobičan kao i prilikom našeg prvog susreta. Sa kačketom na glavi, odeven u džokejske pantalone i sa malom belom minđušom na licu (za koju, rečeno nam je, mnogi misle da je kap mleka ili komad sira) odavao je utisak čoveka koji još uvek ne pripada sredini u kojoj se obreo. Ako je to, sa sve lakoćom kojom o svojim govedima i poslu priča ostalo isto, nešto se u poslu kojim se Zoran Gajić bavi promenilo i pomerilo – na bolje. Njegova ideja da pokrene proizvodnju različitih sireva počela je da daje prve rezultate. Proizvoda iz njegove palete sve je više, a lagano se širi krug onih sa kojima sarađuje.
– Od kako smo se prvi put sreli i zapisali koji redak, mnogo toga se promenilo. Reklama je dobro došla i odlično prošla, ali sam i kvalitetom proizvoda uspeo da privučem dosta ljudi koji vole sir. Dnevno imam pet kilograma sira, trapista, mladog, sitnog, ali i sira sa makom i bademom i sve to prodam. Sirevi od nekuvenog mleka koje daju buše su visokog kvaliteta, sve su traženiji, pa bih, da imam više mleka mogao više i da prodam. Najviše mušterija imam u Sremskoj Mitrovici i Rumi, a polako se okrećem i ka Beogradu. Tu sam tek uhvatio koren, pa se nadam da ću u budućnosti razgranati prodajnu mrežu, priča nam Zoran.
Dukat težak nekoliko hiljada
Za kilogram Zoranovog sira kojeg zbog izgleda i ukusa sa punim pravom zovu “Fruškogorski dukat”, potrebno je izdvojiti od 700 do 1000 dinara, sve u zavisnosti da li se radi o „čistom“ ili siru sa dodatkom maka ili badema. Pored domaćih kupaca, za fruškogorskim bušinim sirom sve više tragaju i Zoranovi prijatelji iz Austrije.
– Ovim poslom sam se bavio i u Austriji, ali ideja da u sir stavim mak i badem je moja. To tamo nema, pa verovatno otuda Austrijanci masovno traže sir sa makom koji zaista ima poseban ukus. Cena koju tamo ostvarujem je mnogo bolja pa je šteta što ne postoji mogućnost da naši mali proizvođači svoje proizvode izvoze u većem obimu. Za proizvode kao što su sirevi ili suhomesnati proizvodi malih, tradicionalnih proizvođača na Zapadu uvek ima mesta, objašnjava Zoran.
Od kako je došao u Šuljam, Gajić je nastojao da ličnim radom, zalaganjem i idejama da lični pečat svom selu. Tako je,odmah po useljenju u novi dom u potpunosti uredio seoski pašnjak, očistio bunar, a izrazio je želju i da kupi staru seosku zadrugu, da je u potunosti uredi i udahne joj novi život. Ono što je bilo do njega, Zoran je učinio. Ono što je stvar birokratije – još uvek stoji.
Moji prijatelji i poznanici iz Austrije izuzetno su zainteresovani za dolazak u Šuljam. Neki tragaju i za kućama u selu. Spremni su da dođu, da ovde pokrenu poljoprivrednu proizvodnju i da se udruženi sa domaćim stanovništvom organizuju u jedinstvenu zadrugu. Na Zapadu ljudi nisu izgubili duh samoorganizovanja, a ovde toga nema. Ma koliko da se teško živi, ovde ljudi još uvek očekuju da ih se neko seti, smatrajući čak da im puna pažnja i pomoć od države pripadaju bezuslovno i uvek. U Austriji stvari stoje drugačije. Poljoprivrednici, koji bi i tamo imali šta da kažu na temu odnosa države prema agraru, naučeni su da samostalno rade, da pokažu šta žele i koliko vrede, pa tek onda imaju pravo da nešto traže. Sve što je bilo do mene, a tiče se zadruge, ja sam uradio. Međutim, stvari su još uvek na početku. O čemu se tačno radi ne znam, nikome baš nije do kraja jasno, ali ću se truditi da i to rešim povoljno, kao i sve do sada, napominje Zoran.
Kao veliki ljubitelj konja (vlasnik je dva prelepa noniusa), Zoran je ove godine učestvovao u svetkovinama kojima je u Šuljmu obeležen Božić. Jahao je kroz šuljamačke sokake, a bio je rad i da pozajmi konje onima koji umeju da jašu.
– Ja ne želim i ne mogu da budem sam. Potrebno je da se ljudi povežu, da učvrste međusobne veze, da zajedno stvore nešto novo i ostave iza sebe dovoljno vidljiv trag. Obnovili smo tradiciju jahanja za Božić, a ja sam spreman da uradim i više za Šuljam. Svaka pomoć bi bila dragocena. Solidarnost i samoorganizovanost su vrednosti koje takođe treba vratiti u naša sela. Ja se nadam da ću i u tome uspeti, jasan je Zoran.
Podrška Agencije za ruralni razvoj
Do sada, najveću pomoć i podršku Zoranu Gajiću pružila je mitrovačka Agencija za ruralni razvoj. Prema rečima njenog prvog čoveka Petra Samardžića, na području Sremske Mitrovice nema mnogo poljoprivrednika koji gaje autohtone rase, pa je tako osim Rezervata prirode “Bara Zasavica” Zoran Gajić usamljen primer stočara koji istrajava u ideji vraćanja autohtonih rasa u Srem.
– Zoran je usamljen u svojoj nameri i zato smo tu da mu pomognemo. On uzgaja krave buše, nonius konje, balkanske koze, balkanske magarce, somborske kokoške. To je čovek koji ima svoj privatni rezervat prirode. Pomažemo ga u snalaženju sa našom administracijom i birokratijom, s obzirom da je došao iz Austrije, gde je ceo administrativni i poljoprivredni sistem drugačije uređen. Pomažemo mu oko ostvarenja prava na podsticajna sredstva koja su regulisana Pravilnikom o podsticajima za očuvanje životinjskih genetičkih resursa Uprave za agrarna plaćanja. Takođe tu smo i da pomognemo oko plasiranja njegovih domaćih proizvoda. Povezujemo ga sa kupcima, sa različitim subjektima koji mogu da mu pomognu oko pakovanja, ambalaže za njegove mlečne proizvode, usmeravamo ga na one koji nude kvalitetnu i povoljnu opremu za proizvodnju sira, opremanje farmi i slično, objašnjava Samardžić.
Trenutno Agencija za ruralni razvoj nastoji da Zoranove domaće fruškogorske proizvode uključi u sistem “Slou fud”, u globalnu organizaciju koja podstiče razvoj domaćih proizvoda, kuhinje i tradicije. – Koncept se zasniva na tri međusobno povezana principa: dobro, čisto i fer. Dobro se odnosi na kvalitetnu, ukusnu i zdravu hranu; čisto na proizvodnju koja ne šteti okolini i fer što podrazumeva pristupačne cene za potrošače i fer uslove plaćanja za proizvođače, nastavlja Samardžić i dodaje: – Nadam se da ćemo uspeti da uključimo Zorana u ovaj pokret i da će se vrlo brzo na njegovim proizvodima naći sličica puža koji simboliše ovaj koncept. Bio bi to veliki uspeh za naše proizvođače, a posebno za Zorana koji je pokazao zaista veliki entuzijazam i želju da uspe. Najzad, bilo bi to dobro i za ljubitelje sireva širom sveta koji će dobiti priliku da uživaju u njegovim fenomenalnim proizvodima.
