„Domaći izdajnici“ i njihovi „saradnici“

I mada u Sremskoj Mitrovici teško možete pronaći gradsku Mesnu zajednicu u kojoj doseljenici iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske čine manje od 50 posto stanovništva, dve mesne zajednice „Slobodan Bajić-Paja“ i „Blok B“ izdvajaju se kako po broju došljaka, tako i po pečatu koji su u razvoju svojih zajednica ostavili.

U prvom slučaju, upravo su Prekodrinci bili ti koji su zajednicu koja se danas kolokvijalno naziva „Mala Bosna“ gradili, dok su joj, u slučaju „Bloka B“ dali posebnu aromu. U oba slučaja, bili su prinđeni da se u postojeće uklope, koliko mogu, i da ga menjaju, onoliko koliko im uklapanje nije pošlo za rukokm. Razapeti između ove dve krajnosti, došljaci su tokom decenija pokazali sve svoje kvalitete, naročito vidljive upravo na Mesnoj zajednici „Blok B“ koja se sa punim pravom može smatrati jednom od najuređenijih i društveno najaktivnijih u gradu na Savi.

Tri talasa doseljavanja

Danas, „Blok B“ ima gotovo osam hiljada stanovnika, mahom naseljenih od strane prekodrinskih Srba koji su iz podrinskog i posavskog basena u tri navrata stigli u Srem i Mitrovicu. Prvi veliki talas počeo je šezdesetih godina prošlog veka, dok je drugi krenuo desetak godina kasnije. „Prva“, „Druga“ i „Treća faza“, „25. Maj“, stari „Mađarski“ i „Hrvatski“ ili kako je često zovu „Šokački“ šor tako su popunjavani novim žiteljima, sve do druge polovine devedesetih, mada je to, treće po redu i poslednje zabeležno doseljavanje, bilo najslabijeg intenziteta.

Za razliku od onih koji su u Srem dolazili sa Manjače, Bosanci „Bloka B“, u novu sredinu stizali su najpre kao ekonomska emigracija. Bežeći od siromaštva i bezemljaštva, priliku da začnu porodice i ostvare se kao ljudi, Podrinjci i Posavsci, tražili su u Mitrovici koja je sa svojim „Mitrosom“, „Mlekaorm“, „Žitoprometom“ i drugim preduzećima delovala kao dobra destinaca.

– Placevi su se kupovali na njivama. Neke porodice su uspevale da plate same, a neke su to činile prego nekadašnjih giganata. Tada su tri plate bile dovoljne za plac, a deset za gradnju klaičnih kuća na četiri vode koje su potom bile i dograđivane. U naša naselja, ili bolje rečeno u „Drugu“ i „Treću fazu“, struja je stigla početkom, a kolovoz krajem sedamdesetih. Na samom početku osamdesetih dobili smo i telefon, tako da ne mogu reći da smo u ičemu oskudevali, priča Dragan Božić, jedan od onih koji su početkom šezdesetih sa svojom porodicom stigli iz Semberije u „Blok B“. -Poljoprivredna reforma je kasno odrađena u Semberiji. Zemlja je pred početak Drugog rata oduzimana od begovata u većoj meri, ali je počeo rat, posle toga je došla nova država koja je najveći deo zemlje uzela za sebe, pa je gro naroda ostao bez ičega. Tako su se uz Bijljince digli iz ljudi iz Skipovca, Bodžinje, Petrovog Sela, Pelagićeva, Smoluće, sa Grmeča, iz Srebrenice, Zvornika, sve do Bosanskog Broda i došli u „Blok B“.

Vraćanje duga

Došavši u novu sredinu, „Bosanci“ su u sremsku ravnicu preneli i u njene oranice usadili svoju kunjihu, muziku, obeležavanje značajnih verskih praznika, ali i drugačiji pogled na istoriju i politička zbivanja. Zbog toga što je dobar deo njih pripadao četničkim porodicama, kažu, nikada nisu osetili neprijatnosti, niti su se trudili da onima koji su upravo iz Srema krenuli za Majevicu „tamo da se bore“, „isprave“ istorijsko shvatanje.

– Zapamtili smo da Sremci, iako su bili partizani i komunisti, nisu prestali da slave Krsno ime. Kod njih smo videli kako se to radi dosta berićetnije, mirnije, staloženije. U našim krajevima gozbe su bile siromašne, ali bučnije. Ovde smo prvi put naučili da pravimo po deset vrsta sitnih kolača, ali i da od česnice napravimo slatki kolač i pravi oltar, sa dosta ukrasa na samom kolaču. Vremenom smo napravili spoj „bosanskog“ i „sremačkog“ tako da danas i jedni i drugi uživamo u toj mešavini, priča nam Božić i dodaje: – Što se tiče politike, najveći broj nas jeste bio iz četničkih porodica. Tako se, našim dolaskom, desio jedan paradoks: partizani su odlazili u Bosnu da se bore, a njima su iz Bosne, kako smo u šali govorili, dolazili četnici – da vrate dug. I zaista, mislim da smo ga pošteno vratili. Ugradili smo sebe u novu sredinu, dali joj i srce i dušu i evo, posle toliko decenija omogućili joj da bude najbolja Mesna zajednica u Mitrovici.

Dolaskom u Srem, četinčki potomci dobili su priliku da se u potpunosti afirmišu. Nova sredina je sa njih skinula žig „domaćeg izdajnika“ i šta više, u „Bloku B“ umesto osude, naišli su na veliki broj „saradnika“.

– Brisanje te stigme i podrška Sremaca koju smo imali, omogućila je i nama da napredujemo u žviotu. Tako smo shvatali da smo na neki način bili politička, a ne samo ekonomska migracija, jer u našim sredinama koje smo napuštali, to nije bilo moguće. Ipak, hteo bih da kažem da mi imamo ovde i svoje Mađare, Hrvate, Slovake, Rusine, Ukrajince i da nikada nismo imali bilo kakve incidente na nacionalnoj osnovi. Kada su se i javljali, tokom ludih devedesetih, trudili smo se da ih izolujemo i da sami, kao zajednica, pre i bez policije, stavimo do znanja izgrednicima da ne damo svoje komšije i prijatelje, nastavlja Božić.

U vreme kada su „Bosanci“ dolazili, u „Blok B“, taman između došljačkih placeva, umetali su se i Sremci, mahom Šašinčani koji su dolzili u grad. Tako je već u prvim danima dolazilo do zajedništva…
Trenutno oko 70 posto su Bosanci

Kad se Sremci „umetnu“

Ako izuzmemo seoska naselja, Mesna zajednica „Blok B“ može se pohvaliti visokim stepenom kumovskih i bračnih veza svojih žitelja. Ti brakovi mogu biti „čisto bosanski“, ali ne nedostaju i oni „mešani“: sremačko-bosanski iz kojih se, kažu oni koji su probali, rađaju „najbolja i najumnija deca.“

– Interesantno je to da su se Sremci znali dobro „umetnuti“ među naše placeve. Tako danas imate čest slučaj da se među dve bosanske kuće naiđe na jednu sremačku. Ili obratno, u zavisnosti od toga šta vam je milije. Ti Sremci dolazili su iz okolnih sela, pa tako imamo lepu zajednicu Šašinčana, kaže Božić.

Ovo „umetanje“ dalo je odlične rezultate i u oživljavanju zaboraljenog rada na mobu. Gotovo da nema kuće u „Bloku B“ koja nije baš tako rađena. Na tom poslu, zajednički su gradile sremačke i bosanske ruke.

– Ono što je možda najlepše što smo od Sremaca naučili jesu red i poredak. „Blok B“ je naselje sa urbnističkim planom i mi koji smo kasnije dolazili i gradili ga, taj plan smo uvek poštovali. Tako smo brzo zaboravili na „ono naše“ pravilo da se može „tamo i amo“. Ušorili smo se i postali pravi Sremci, jasan je Božić.

„Pravi“ Sremci

Koliko u ovim rečima ima istine, najbolje od svega pokazuje se na proslavi Slave Mesne zajednice – Ilindana. Tada se na „Kotlićijadi“ okupljaju i „stari“ i „novi“ Sremci, zvuci tambure se mešaju sa ojkačama i onim nešto skorijim prekodrinskim „garama“. U bacanju kamena sa ramena, Bosanci su obično bez premca, dok su majstori kotlića najčešća Sremci i to oni starosedeoci.

– Kako mi dobro znamo da smo ovde došli, kako i „stari“ Sremci znaju da su nas dobro primili, delom zato što su i sami došli sa Čarnojevićem, kako nismo imuni na nevolje našeg naroda, mi smo se kao Mesna zajednica pobratimili sa Opštinom Ranilug sa Kosova i Metohije. Posećujemo se, oni dolaze nama, mi idemo njima. Trudimo se da ne zaboravimo da smo jedno, bez obzira odakle došli. Takođe, održavamo veze i sa zemljacima sa Manjače, sa Banijcima, Slavoncima jer ne želimo nikoga da ostavimo van našeg interesovanja. Čovek vredi ne koliko jezika govori, već koliko je spreman da upoznaje drugog, da uči od njega i sa njim. Život u „Bloku B“ je nama Bosancima to omogućio i na tome sam zahvalan svima koji nas nikada nisu gledali kao „dođoše“ već kao „komšije“, što mi i jesmo. To je najveće blago našeg „Bloka B“, kapital koji smo ugradili u sve naše zajedničke poduhvate i koji neće nestati dokle god je nas i naše dece, zaključuje Božić.