Platičevo – Kada je tu, ne čuvamo je, kada nestane, uzalud tražimo i ne nalazimo je. Ljubav. Čudo koji neki objašnjavaju kao određen buran hemijski proces, drugi lirski nastrojeniji, opisuju je kao dodir bliskih duša koje se prepoznaju, treći u nju gotovo da ne veruju. Ali, da nije ljubavi, ne bi sveta bilo, kaže pesma. Istaknuti neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik, teolog, svestrani erudita i akademik SANU, Vladeta Jerotić je rekao – „ Voleti drugog čoveka, znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo, već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.“
Jedna ljubav začela se pomalo neobično, bez hemije, udvaranja, slatkih reči i romantičnih zagrljaja. Začela se, nastala, i ostala.
Prošlo je prilično vremena od tog 25. novembra 1955. godine kada su se venčali u Ljuboviji. Na zelenom travnjaku, pod hladom drveta, u njihovoj kući u Platičevu, sedim sa njima u julsko toplo popodne. Gledam ih kako sede jedno kraj drugog, mirno kao sudbina koja ih je spojila da ove godine dočekaju 61 godinu svoga braka, i zajedničkog života. Nude me i nutkaju, da se osvežim, popijem hladan sok, iznose kafu i domaće kolače. Iznose i album sa fotografijama, uspomenama koje su urezane i u bore na licu, ali najdublje u srcu.
Opširnije u štampanom izdanju „Sremskih novina“
