Mobe kao deo života
Piše: Miroslav Ninković
Pesmu i priču o ovom sremskom selu, narodni pevač bi sigurno započeo slovenskom antitezom. Izgledalo bi to možda baš ovako: „Šta se beli iznad ovog sela, da je sneg, već bi okopnio, labudovi već bi odleteli. Nit je sneg, nit su labudovi, već šatori sela Šatrinaca“.
I kaže jedna legenda baš tako. Postoji jedan breg koji se zove Ciganport, što u prevodu sa mađarskog jezika znači, Ciganski breg. Prilikom velike seobe pod Čarnojevićem, ovaj kraj je bio naseljen pretežno Srbima. Mađari, biroši, dolazili su tu da rade i ostajali da žive. Cigani su pak širili svoje šatore upravo na ovom bregu, pa postoji indicija da je tako od korena reči šator i nastalo ime sela, Šatrinci. Okruženo je sa dva veštačka jezera. Na ulazu u selo je jezero Međeš, površine 44 hektara, vrlo bogato ribom sa uređenom plažom i restoranom, a sa druge strane nalazi se Dobrodolsko jezero. Etno kuća u Šatrincima svedoči o prošlosti sela. A kako ovo selo izgleda danas, i kako se u njemu živi, govori Janika Takač, predsednik Saveta Mesne zajednice Šatrinci.
– Ovo su vrlo pitoma sela o kojima prvi pisani trag datira iz 1702. godine. Selo se nalazi 12 kilometara jugo-istočno od Iriga. U sastav Mesne zajednice spadaju dva sela, Šatrinci i Dobrodol. Pema popisu iz 2011. godine selo ima 369 stanovnika i 123 kuće. Meštani su većinom mađarske nacionalnosti, oko 64 odsto, 22 odsto su Srbi dok su se ostali izjasnili kao Hrvati ili Jugosloveni. Dobrodol ima oko sto stanovnika i, gotovo 90 odsto, čini ga mađarski živalj. Sve ulice u selu su afaltirane, a i prilaz selu je povezan asfaltnim putevima. Nedavno je urađen remont elektro-mreže, uredno je vodosnabdevanje, pokriveni smo mrežom fiksne i mobilne telefonije. Imamo zdravstvenu ambulantu i izuzetno smo zadovoljni angažmanom lekara iz Doma Zdravlja Irig, koji dolaze tri do četiri puta nedeljno. Eh, samo kada bi još imali i apoteku u selu, jer po lekove moramo u Irig – sa malim uzdahom kaže Janika.
Selo lagano kreće jednom uzlaznom linijom. Ono što je dobro jeste da je sve više mladih u selu. Natalitet je u plusu što je za sela danas prava retkost. Ima dece, i svake godine u osnovnoj školi ima prvaka. Rode na sreću, još uvek svraćaju u Šatrince. Neki meštani rade u Rumi i drugim mestima ali ostaju da žive na selu. Drugi su se zbog gubitka posla okrenuli poljoprivredi i na taj način obezbeđuju svoju egzistenciju. Šatrinčani se uglavnom bave ratarstvom i stočarstvom, a jedan manji broj voćarstvom i povrtarstvom. U selu ima dosta krava koje se izvode na pašnjak koji je velike površine, a tu je i đeram. Ovo je nekada bila odlika sremskih sela. Danas je to retko, ali se u Šatrincima zadržala ta slika.
Aktivno je u selu i Lovačko društvo koje ima 21-og člana. Jedino im je mali atar kojim gazduju, samo 580 hektara lovne površine, od čega je više od 100 hektara pod selom, kaže Robi Varga, sekretar lovačkog društva. Ali divljači ima. Lovi se zec, fazan, ima nešto srne, a pojavi se i divlja svinja. Lovci vode računa i brinu o svom lovištu. Posebno se vodi briga o fazanima. Poseduju volijeru od 950 kvadrata, vetrenjaču koja fazane uvek snabdeva svežom vodom. Ističu da su njihovi fazani po lepoti perja, letenju, kvalitetu mesa, najbolji u okolini.
Od 2001. godine sa radom je započeo i KUD „Petefi Šandor“. Po rečima predsednice ovog društva Margite Birinji, trenutno vežba i nastupa samo hor, jer je u toku smena generacija kada je u pitanju folklorna grupa. Trude se da sačuvaju mađarske pesme i igre, nošnju i običaje. Odlaze na gostovanja i pozivaju u goste folklorna društva iz svih okolnih mesta, sa kojima dobro sarađuju.
Dolazeći do kuće porodice Takač, nisu mogli da promaknu lepi, negovani konji koji su se mirno i slobodno igrali i šepurili na travnjacima ispred kuća i puta. Kaže Janika da ima dosta konja, i sve više se drže ali ne za rad, nego iz čiste ljubavi.
– Hoću da istaknem da su ljudi koji ovde žive zaista pitomi i druželjubivi. Ovde nema nikakvih tenzija, trzavica, svi se dobro slažu i uvek su spremni da jedni drugima priteknu u pomoć. Vrlo sam ponosan što je to tako. Mobe su u Šatrincima još uvek ostale kao deo života sela. Svako ko je jednom došao ovde, vratio se ponovo upravo zbog gostoljubivosti ljudi i njihove neposrednosti. Ipak, kao i svuda, i ovde postoje problemi. Najveći nam je loša saobraćajna veza sa okolnim mestima. Nekada je odavde polazilo 7-8 autobusa a sada se svelo na 2-3. Imamo dosta mladih koji rade u Rumi do koje nije regulisan prevoz. Problem je i put koji nam je davno obećan do Malih Radinaca. On bi nam skratio razdaljinu do Rume za nekih 10-tak kilometara a možda bi se tada otvorila i neka kružna linija kojom bi radnici mogli da putuju.
Razgovarati o ovom selu nemoguće je a da se ne spomenu guske. „Guščijada“ je manifestacija karakteristična upravo za Šatrince.
– Jeste, i ove godine je održana 11. put. Takmičenje u kuvanju najboljeg guščijeg paprikaša, najdužeg guščijeg pera pa kulturno-zabavni program. Šatrinci su jedino selo u iriškoj opštini u kojoj ima gusaka. Inače ih u celom Sremu ima malo. Nema gusaka ni kod nas u onom broju koliko ih je bilo ranije. Ljudi ih drže iz hobija. Niko se ne usuđuje da drži veći broj, mada je na ceni guščija mast, džigerica, meso kao i perje. Nekadašnji fudbaler novosadske „Vojvodine“, Slobodan Pavković je navraćao i izrazio želju da otvori farmu gusaka. Voleo bih da se to ostvari, da bude uspešno a značilo bi i selu jer bi sigurno neko na toj farmi našao posao, sa nadom u glasu govori Janika Takač.
Posao. Briga svih briga i pitanje svih pitanja. Dvadestšestogodišnja Jasmina Greč, je našla posao. Putuje svakoga dana do Rume i vraća se u svoje selo u kome živi.
– Završila sam Visoku tekstilnu školu u Zrenjaninu. Nekoliko godina sam čekala posao, da bih se pre dve godine zaposlila u fabrici kompanije „Kalcedonija“. Imala sam sreće da posao nađem u struci za koju sam se i školovala. Međutim moje selo je zabačeno i da bih došla na posao ustajem oko 4 ujutro, pa kolima putujemo nas nekoliko do Žarkovca, a zatim na autobus za Rumu. Tako izgleda i povratak sa posla kući. Nije lako, ali je najteže kada dođe zima i tada se problemi sa putovanjem još više komplikuju. Ne čiste se svi putevi, a na posao se ne sme kasniti. Onda o svom trošku idemo kolima direktno do Rume. Ponekad sneg stvori problem da uopšte i izađemo iz sela – priča Jasmina.
Ona živi sa roditeljima i čekaju je i kućne obaveze. Stigne da pomogne i u poslovima na njivi na kojoj seju žito i kukuruz.
– Ja volim svoje selo i bez obzira na posao u gradu, meni se sviđa život u njemu. Planiram da na selu zauvek i ostanem i steknem porodicu sa kojom bih na selu živela. Tako razmišlja i većina mojih vršnjaka. Mali broj mladih je napustio selo otišavši u Novi Sad ili Rumu. Ovo selo je specifično i zbog svog položaja na kome se nalazi, svaka ulica je na različitom nivou, prave male kaskade. Ulice koje zovemo sokačići spajaju ta tri nivoa. Okruženi smo prirodom, jezerima, nadam se i razvoju eko turizma… ritam sela meni mnogo više prija. Mada ipak treba nešto učiniti da se stvore uslovi za neke sadržaje koje bi privukli mlade u smislu zabave i kulture, jer danas većina njih provodi slobodno vreme uz internet. Prinuđeni smo da odlazimo u Novi Sad i Rumu na koncerte ili da pogledamo neki dobar film – kaže Jasmina.
Alisa Nemet ima 21 godinu. Živi u Šatrincima i kao Jasmina rani ujutro ne bi li na vreme stigla na posao. Nekih godinu dana radi u kompaniji „Kalcedonija“, iako je obrazovni profil koji je završila potpuno suprotan od proizvodnje fabrike u kojoj radi.
– Nije bilo posla u mojoj struci a nisam želela da čekam jer sam htela da imam svoja primanja. Živim sa roditeljima i sestrom. Bilo mi je neugodno da stalno očekujem od roditelja da mi daju novac za moje potrebe i nisam se dugo premišljala. Nekoliko mojih drugarica takođe radi pa sam i ja konkurisla i zaposlila se. Tako da, iako sam završila za kuvarskog tehničara, sada radim u ovoj tekstilnoj fabrici u kojoj se šiju i proizvode kupaći kostimi. Posao nije lak ali mora da se radi. Ponekad kada proizvodnja to zahteva, radi se od 6 do 18 časova. Moji roditelji ne obrađuju zemlju tako da imam samo neke obaveze oko kućnih poslova – priča Alisa.- Život je ovde tih i spor. Mladi se okupljaju u jednom jedinom kafiću koji imamo ili se druže po kućama. Nedeljom odemo do stadiona i provedemo vreme na fudbalskoj utakmici. Imala sam priliku tokom jednog kraćeg boravka u Švajcarskoj, da vidim i kako to drugi žive. Dobro, teško je za poređenje ali mi se tamo sve svidelo (smeh). Život je potpuno drugačiji a i mnogo više novca se može zaraditi. Ako mi se ponovo ukaže prilika, nameravam da tamo odem i pronađem posao. Ipak, volela bih da se nakon nekoliko godina vratim u svoje selo i da u njemu živim.
Noć se spustila i već se kupa u jezeru, zadremale su bele guske, a selo tiho uranja u jesenje sanjarenje. Šatrinci, pitomo selo, mladih ljudi.
