Ukoliko ste ovih dana prelazili preko teretnog mosta koji spaja dve Mitrovice, nemoguće je, a da niste primetili sa Mačvanske strane, posle same krivine i pre uspona belu ogradu iza koje vrlo često trčkara jedan konj. Neretko se tu u njegovom društvu može videti i devojka. Kako sam bila znatiželjna i uvek u potrazi za novim temama došla sam do informacije da se zove Jelena Marković i njenog broja telefona. Kontakrirala sam je, a ona raspoložena za razgovor vrlo brzo posle telefonskog poziva me je i ugostila na, kako sam saznala “Našem ranču”. Upravo tu je 19-godišnja sremskomitrovčanka otvorila pansion za konje.
Ljubav prema ovoj plemenitoj životinji kod Jelene se javila pre nekoliko godina.
-Kada je Hipodrom u Sremskoj Mitrovici ponovo počeo sa radom 2015. godine roditelji su me vodili na časove jahanja i tada sam se počela vezivati za konje, izrodili su se ljubav i divljenje prema njima koje je, a kako je vreme odmicalo, bilo sve jače. U početku jahanje je za mene bio samo hobi, nisam ni mogla pretpostaviti da ću doći do toga da postanem trener, budući sudija, pa i takmičar – počinje da mi za Mačvu priča Jelena.
Kroz osmeh kaže, da su roditelji verovali da će njeno interesovanje za konje, koje je primetno bilo sve ozbiljnije, vremenom, odnosno sa novim obavezama oko škole, ali i odrastanjem da prestane ili bar da se umanji, što se pak nije desilo.
-Mama i tata su se prevarili kada je reč o mojoj ljubavi prema konjima i preostalo im je samo da me podrže, a to su učinili tako što su mi 2019. godine kupili konja. U pitanju je engleski punokrvnjak Rafaelo. To je konj koga sam ja dugo posmatrala. Rafaelo ima puno trka za sebe i među njima jednu pobedu u Hrvatskoj, a kako je završio svoju trkačku karijeru kod mene je došao da uživa – priča dalje Jelena.
Konj je, moram priznati, na mene odmah ostavio utisak stasom i “glasom”. Nisam veliki ljubitelj životinja, čak ih se u jednoj meri i plašim, a on je bio nestrpljiv da ga vlasnica izvede iz štale, pa sam ih na brzinu fotografisala i sačekala da ga Jelena “pusti na slobodu”.
-Rafaelo je do nedavno bio na jednom privatnom imanju, naši kućni prijatelji su mi omogućili da ga smestima kod njih i veliko im hvala na tome, kao i na podršci koju si mi pružili u mojoj želji i nameri da ubedim roditelje da mi kupe konja. Inače, zajedno sa tatom tražila sam plac na kojem bi napravili mali salaš sa štalom i trebalo nam je skoro pet godina da pronađemo pravu lokaciju. Odnosno kako se ispostavilo, lokacija je našla nas. Najpre smo kupili plac u blizini Hipodroma, što je bila i neka moja želja, međutim jednom prilikom tokom vožnje kada smo silazili sa teretnog mosta i ušli u Mačvansku Mitrovicu opazili smo malu tablu, jedva uočljivu na kojoj je pisalo „plac na prodaju“. Jeste da smo mi već kupili plac na kojem sam planirala da realizujem sve što sam zamislila, pozvali smo broj sa table i neplanirano vrlo brzo dogovorili kupovinu – objašnjava Jelena.
Odmah je, kaže ona, znala da će na tom mestu, a ne gde je prvobitno planirala, biti i salaš i pansion za konje. Lokacija joj se, kako mi reče, posebno svidela, jer se nalazi uz dosta prometan put.
-Nedavno smo i zvanično prselili Rafaela u Mačvansku Mitrovicu i za sada je on jedini konj u mom pansionu, ali nadam se da tako neće ostati dugo i da će uskoro dobiti društvo. Pansion je zamišljen tako da vlasnik konja svog ljubimca može da ostavi ovde gde će mu biti pružena puna usluga, od smeštaja, preko ishrane, nege… U nekoj daljoj budućnosti pokrenula bih na „Našem ranču“ školu jahanja i otvorila možda neki manji ugostiteljski objekat koji bi sve to ispratio. Iskreno se nadam se da će te moje ideje biti pretočene u realnost i da će ova priča zaživeti u punom sjaju – optimistično mi priča Jelena.
Za kraj razgovora onda dodaje da vidi koliko njen konj uživa, te da je i ona sama neizmerno srećna zbog toga.
D. Tufegdžić
