Sporo buđenje „narodnog genija“
Poslednjih nekoliko godina u sremskomitrovačkim selima primetan je porast ulaganja u domove kulture koji su, prateći opšti raspad sela, tretirani pri tome kao najmanje važni, pretrpeli najveću devastaciju. Tih dana, kako i dolikuje (rekli bi mnogi), prednost su dobijali atarski putevi pa se tako tek ovih dana sve glasnije poručuje da je ulaganje u stare zgrade u kojima su nekada i mladi i stari provodili svoje vreme, najbolji pokazatelj “stajanja sela na noge”. Kako suštinu života ne čine zidovi, stubovi, jednom rečju spoljašnja oplata nego ono što se unutar zidova i između stubova dešava, tako se sa punim pravom postavlja pitanje da li je društveni život u mitrovačkim selima zaista obnovljen.
Ovo pitanje postaje posebno zanimljivo u kontekstu smanjenja broja stanovnika u ruralnim sredinama za šta tamošnje stanovništvo razlog nalazi i u niskom kvalitetu društvenog života što posebno teško pada najmlađima. Shodno tome, sve učestalije su i optužbe da u “gradu ima svega, od predstava do klizališta”, a u selima – kafane, fudbalski klubovi i… pusti domovi kulture koji su, kako se napominje, aktivni svega nekoliko puta godišnje. U takvim okolnostima nameće se i pitanje mogućnosti izmeštanja dela programa mitrovačkih ustanova kulture iz grada u sela, odnosno mogućnost češćeg dolaska seoske dece na kulturna i zabavna dešavanja u Sremsku Mitrovicu koja za mnoge mališane od Sremske Rače do Jarka deluje atraktivno koliko Mitrovčanima, zasićenim svojim gradom, Beograd ili neka druga svetska metropola.
Seoske škole koje su, ako ne u lošem, a ono barem u znatno lošijem stanju nego što je to slučaj sa gradskim centralama, postaju tako gotovo jedina mesta na kojima se, u zavisnosti od mogućnosti i volje učitelja i nastavnika koji u njima rade, organizuju različite vannastavne aktivnosti na kojima mališani imaju mogućnost da se bave recitatorstvom, glumom, sportom…
Kako napominju oni prosvetni radnici koji su se ovim vidom aktivnosti bavili i to još uvek čine, mališani se rado odazivaju na pozive svojih nastavnika i učitelja koji su, (oni koji u selima ne žive), ograničeni neredovnim prevozom i nedostatkom rekvizita, što se nadoknađuje kreativnošću i maštom.
„Branko Radičević“ se vraća u sela
Organizovanje društvenog života za najmlađe meštane mitrovačkih sela i prenošenje dela aktivnosti ustanova kulture ka ruralnim sredinama, prema rečima Petra Samardžića direktora Centra za kulturu “Sirmijumart” jedna je od najvažnijih stavki u programu rada ove ustanove za narednu godinu. Najvažnije mesto imaće Folklorni ansambl KUD-a “Branko Radičević” koji će pokušati da pesmom i igrom probudi uspavane seoske KUD-ove koji su, kako napominje Samardžić, jedini ostatak nekadšnjeg društveno-kulturnog života po selima.
– Rešili smo da u akciju uključimo prvi i pripreni ansambl i orkestar kako bi mališanima po selima pokazali ne samo šta umeju naši profesionalci, nego i šta mogu da nauče najmlađi igrači. U planu imamo i uključivanje mesnih, odnosno seoskih KUD-ova u našu akciju, a koliko ćemo u tome uspeti ne zavisi samo od nas. Upravo tu i počinje drugi deo priče oko organizovanja društvenog života po selima, odnosno izmeštanja dela naših aktivnosti u tamošnje domove i škole. Teško se išta tu može uraditi bez podrške mesnih zajednica. Mi smo i ranijih godina organizovali odlaske Folklornog ansambla u sela, posebno se tu isticao nekadašnji direktor Centra i šef ansambla Dragan Đorđević, ali domovi su bili u lošem stanju i to je znatno otežavalo naš rad. Sada kada su domovi mahom uređeni i dovedeni u koliko-toliko funkcionalno stanje, može se bolje raditi, objašnjava Samardžić uz napomenu da u “Branku Radičeviću” igra veliki broj seoske dece koja redovno dolaze na probe u Sremsku Mitrovicu.
Značajno mesto u organizaciji kulturnog života na selima, dodaje direktor, ima i Agencija za ruralni razvoj koja radi na edukaciji kako meštana mitrovačkih sela, tako i na rukovodstvima mesnih zajednica.
– Edukacija pre svega. To nam je najpotrebnije. Slažem se i sa stavom da je potrebno prenositi određene aktivnosti iz grada u selo, ali to nije uvek baš tako lako. Sa druge strane postoji potreba i za tim da se rukovodstva mesnih zajednica uključe, da pokrenu u svojim sredinama akcije, da upute pozive i da u krajnjem pokušaju da preko Grada dođu do sredstava kojima bi se prenošenje aktivnosti ili dolazak seoske dece u gradove realizovalo. Mi ne možemo da po tom osnovu uvećavamo svoj budžet. Tačnije mi bi to mogli da projektujemo, ali nemoguće je očekivati da će sve i svima biti odobreno, zaključuje Samardžić.
„Ijade“ i škole ne rešavaju problem
Prema rečima načelnika Uprave za sport, kulturu i omladinu Ilije Nedića, izmeštanje aktivnosti ustanova kulture na selo posao je koji se ne može obaviti bez podrške mesnih zajednica koje se, usled višegodišnjih problema sa kojima se suočavaju bave pre svega komunalnim i infrastrukturnim poslovima.
– Glavna preokupacija na selima su atarski putevi, kapele, šljunčenja, a od drugih delatnosti pre svega fudbal jer tereni već postoje i lakše je baviti se time. Uprava na čijem sam čelu nastoji da animira predsednike mesnih zajednice ali i škole bez kojih prosto ne možemo realizovati bilo koju ideju. Slažem se da je tragično to što naša seoska deca idu na ekskurzije po Srbiji, a nisu bili u prilici da obiđu Mitrovicu. O tome da gro te dece svoj grad vidi tek u srednjoj školi izlišno je i govoriti. Najviše se mališanima u selima bave udruženja građana, naravno tamo gde ih ima. Tu pre svega treba spomenuti “Dečiji svet” iz Mačvanske Mitrovice i “Zlatni osmeh” iz Kuzmina koji organizuju predstave, maskenbale, dele paketiće i slično. Mi im pomažemo i to je dobar primer. Mimo toga imamo mnoge “ijade” koje iako nisu dovoljne i često nisu namenjene isključivo deci jesu dobrodošle. Značajno mesto imaju škole i pitanje je kako mogućnosti tako i volje nastavnika i osoblja. Treba se pokrenuti i shvatiti da motivacija ne sme biti samo plata. Slična stvar je i sa predsednicima mesnih zajednica. To su pre svega volonteri i pitanje je koliko oni žele, umeju i mogu da se posvete aktivnostima namenjenim deci što podrazumeva i dolazak tih mališana u grad, objašnjava Nedić uz napomenu da svaka ustanova kulture koja pokaže interesovanje da deo svojih aktivnosti predstavi selima može računati na podršku resorne Uprave.
Da se rešenost grada da pomogne selu pokazuje i kroz prenošenje dela aktivnosti gradskih ustanova kulture u ruralna područja ističe i višestruko nagrađivani organizator seoskih festivala, odličan poznavalac prilika na selu i urednik „Seoskih novina“ Miomir Filipović. On ističe da je briga gradova za selo često formalne prirode što se, pored lošeg stanja na nivou kulture vidi i kroz probleme sa kojima se u svom radu suočavaju seoske škole.
– Teško je posvetiti se deci nakon nastave u školama, jer pored nedostatka vremena i rekvizita ta deca često imaju razne druge radne obaveze koje moraju da obave. Sa druge strane imamo i slučaj da se seoske škole često zanemaruju, odnosno da im centrale ne poklanjaju dovoljno pažnje, pa tako ne čudi što recimo centralne škole obeležavaju primera radi pet decenija rada, a da pri tome niko ni ne spomene područne-seoske škole, koje su neretko i po nekoliko puta starije od matične. Stiče se utisak kao da bi jednom delu javnosti odgovaralo da stare seoske škole nestanu, postanu deo prošlosti, a dobro znamo da kada nema škola nema više ni sela, priča Filipović i dodaje: – Upravo zbog toga smatram da je potrebno pokloniti mnogo više pažnje deci sa sela. Ukoliko ne može drugačije treba tražiti saradnju sa školama, ali pre toga im treba ponuditi nešto što će mališanima biti zanimljivo. Nije ni pošteno, a nije ni logično da deca u gradu imaju milion opcija za kvalitetno provođenje slbodnog vremena, dok mališani na selu nemaju gotovo ništa.
Deca rado pokazuju svoje talente
Ugledni mitrovački književnik Nedeljko Terzić koji je gotovo čitav svoj opus posvetio i namenio mladima i koji je čest gost među seoskom omladinom ističe da nedovoljno uključivanje seoske mladeži u društveni i kulturni život Sremske Mitrovice nužno vodi u zakržljavanje „narodnog genija“ u konačnici rezultira nemogćnošću društva da se pripremi za vremena koja dolaze.
– Male šanse imaju talentovana deca, stvaraoci iz seoskih sredina, jer su im dometi najčešće s jednog do drugog kraja sela, na školskim priredbama i prigodama kao što su neki praznici. Ostaju anonimni i bez podsticaja. Bivao sam često uveren u veliko zadovoljstvo mladih sa sela kojima je pružena šansa da na nekoj od književnih radionica ili dečjih pesničkih kolonija, kod nas i regionu, budu sa svojim vršnjacima iz drugih mesta i velikih gradova, i drugih država. Često smo u prilici da vidimo autobuse đačkih ekskurzija iz drugih gradova Srbije u Mitrovici i namah se nameće i pitanje; koliko deca iz naših sela znaju o dalekoj ili bližoj istoriji ovog grada, da li znaju gde se koja značajna institucija nalazi: pozorište, galerija, muzej ili kulturni centar. Tužno je i saznanje da deca sa sela provedu četiri godine u školskim klupama u gradu, a da ne znaju gde su ulazna vrata pozorišta. Domovi kulture na selima postoje neiskorišćeni i prazni ili su u nekoj drugoj nameni, a ponajmanje kulturnoj i stvaralačkoj. Nema tog mesta, doma mladih ili škole u kojima ne može da se organizuje izložba i razgovor sa slikarom, književni susret sa piscem, kamerna pozorišna predstava, monodrama, dečji igrokaz, mali koncert klasične muzike sa takozvanim „nosećim instrumentima“. Vratimo narodu kulturu, nije skupo, a nekultura je visoka cena. Treba hteti, treba smeti, a samo tako malo treba, volje i raspoloženja pa da zadovoljstvo bude višestruko, objašnjava Terzić.
Da su gradska deca u prednosti u odnosu na seosku smatra i Ankica Canjar, nastavnih srpskog i nemačkog jezika koja je tokom rada u kuzminskoj Osnovnoj školi “Branko Radičević” organizovala različite sekcije za tamošnje mališane.
– Pozorišne predstave, kreativne radionice, izložbe, škole stranih jezika pa čak i različite vrste sporta dostupnije su deci iz grada. Ona su tu u prednosti. Roditelji koji su u mogućnocti voze i razvoze svoju decu na relaciji selo grad zbog muzičke škole, stranog jezika, škole glume ili treninga. U školama postoji obično dramska sekcija i za potrebe škole prave se dve, tri predstave godišnje. Tu deca rado učestvuju jer uče dikciju, scenski pokret i mogu da pred roditeljima pokažu svoje umeće. Likovna sekcija, hor, modelarstvo, saobraćajna sekcija izazivaju veliko interesovanje među školskom decom. Primera dobrog rada sa decom na selu ima. Ima i uspeha, ali pojedinačnih, objašnjava nastavnica i dodaje: – Talenat i zainteresovanost za slikanje, glumu, kreativno pisanje, ples ili folklor su isti i kod dece sa sela i iz grada. Bitna je saradnja škole, Mesne zajednice, udruženja žena koje ima svako selo i entuzijazam nekog ko bi radio sa njima. Trud učitelja i predmetnih nastavnika, često vrlo veliki, nije dovoljan da podmiri različita interesovanja dece.
Pozorište kreće u turneju
Rad sa seoskom omladinom, kada govorimo o Biblioteci “Gligorije Vozarović” odvija se preko područnih odeljenja kojih na nivou Sremske Mitrovice ima šest i to u Jarku, Šašincima, Martincima, Kuzminu, Bosutu i Čalmi. Bibliotekari redovno učestvuju u različitim manifestacijama na selima, ređe samostalno, a češće kroz tamošnja udruženja građana. Što se tiče aktivnosti koje se organizuju u centralnoj biblioteci u Sremskoj Mitrovici one su, poručuju bibliotekari, bogate i šarolike, najčešće su namenjene upravo mališanima od kojih najveći deo čine upravo gradska deca.
Sa druge strane, Pozorište “Dobrica Milutinović” stalno je prisutno u mitrovačkim selima, a kako ističe direktorica Jelena Janković, briga o kulturnim potrebama meštana seoskih mesnih zajednica jedan je od najvažnijih zadataka koje je pred sebe stavilo ovo, jedino profesionalno pozorište u Sremu.
– Mi imamo odličnu saradnju sa seoskim sredinama. Tokom proteklih godina imali smo veliki broj igranja u selima i odziv je uvek bio izuzetan. Pored toga učestvovali smo i na gotovo svim seoskim manifestacijama, a kada vreme bude lepše krenućemo i sa turnejom po selima. U fokusu su nam pre svega mališani, jer smatramo da se publika stvara još od malih nogu. Veliku podršku nam pružaju škole koje su posle svega što je zadesilo sela zaista ostale jedine oaze u kojima se obavlja kontinuirani rad ne samo na obrazovanju nego i na kulturnom uzdizanju omladine, priča direktorica i dodaje da su meštanima mitrovačkih sela, a posebno najmlađima koji retko posećuju svoj grad kulturni sadržaji od izuzetnog značaja.
Svako traži rešenje za sebe
Da su seoska deca u velikom zaostatku za decom u gradovima, slažu se i predsednici seoskih mesnih zajednica koji, gotovo jednodušno ističu da usled poslova koje obavljaju ni nemaju dovoljno vremena koje bi mogli da posvete organizovanju posete mališana Sremskoj Mitrovici ili njihovom učešću u kulturnim aktinostima koje se u gradu organizuju. Gotovo svi su jednodušni u stavu da su domovi kulture, tamo gde su funkcionalni tokom godine najčešće neiskoršćeni, a neke mesne zajednice, tražeći najbolje rešenje za sebe i svoju omladinu, poput Šašinaca rešile su da svom Domu promene namenu.
– Teško je organizovati te posete jer za to je potrebno i novca, vremena, saglasnost roditelja i slično. Na selima najveći broj mališana bavi se sportom, to im je ujedno i jedino što u slobodno vreme mogu da rade. Polazeći od toga mi smo prilikom obnove Doma kulture rešili da velikoj sali promenimo namenu, pa je tako sklonjena bina, postavljena podloga i sala pretvorena u sportsku halu. Već godinama nemamo KUD što je hendikep, ali ako je već tako, smatrali smo svi u Savetu, bolje je da stvorimo nešto što će omladina koristiti. Sada se u našoj sali mogu organizovati sportska dešavanja, prostor je odličan za održavanje fizičkog, a ukoliko treba mogu se lako organizovati i kulurna dešavanja, priča predsednik sela Nikola Milić i dodaje da je Savet u početku nailazio na otpor starijih meštana sela, ali da su na kraju svi prihvatili promenu: – Bilo je neminovno da se stvari promene. Smatramo da je mnogo bolje da sala “živi”. Da smo je obnovili onakvu kakva je bila ranije, brzo bi propala. Ovako, stvorili smo odlične preduslove da se naš Dom još više razvija.
Dok Šašinčani menjaju namenu svog Doma, Kuzminci se, prema rečima predsednika sela Stevana Milovca bore za obnovu kulturnog života u svom selu. Tokom proteklih godina, priča Milovac, Dom je bio više nego zapušten, ali je nedavno, zahvaljujući naporima Mense zajednice i tamošnjeg Kulturnog centra ponovo oživeo, o čemu, prema njegovim rečima, svedoči i ovogodišnji festival pesme “Prvi glas Kuzmina” koji je u ovo selo doveo veliki broj umetnika.
Sa ovim rečima slaže se i Nenad Radmanović iz Kancelarije za mlade Sremske Mitrovice koji napominje da je ova ustanova uzimala učešće u gotovo svim seoskim manifestacijama.a
– Kancelarija za mlade pokušava da organizuje kulturni i zabavni život u Sremskoj Mitrovici dok se u slučaju seoskih mesnih zajednica pre svega uključujemo u aktivnosti udruženja građana kojima pružamo logističku i svaku drugu podršku. Mi nemamo kapacitet da izmeštamo sve svoje aktivnosti u sela, ali se trudimo da podstaknemo seosku omladinu da se samostalno pokrene. U tom smislu mi smo svojevrsna spona sa Gradom i imamo odličan odziv. Sa druge strane, organizovali smo različite radionice posvećene karijernom informisanju za učenike osmih razreda u selima, radionice protiv govora mržnje na interentu i drugo što bi moglo da doprinsese jačanju pozicije, uloga i značaja omladine na selima. Jer, u krajnjem, ukoliko nemamo omladinu i to pre svega edukovanu omladinu svesnu vremena u kojem živi, ni naša sela neće imati svetlu budućnost, bez obzira na to po kojoj ceni će se poljoprivredni proizvodi prodavati što se kod nas prečestno nameće kao jedini preduslov opsatanka sela, zaključuje Radmanović.
