PRIČA „SREMSKIH NOVINA“: Uz šoljicu kafe
Šoljica je jako zgodno sredstvo. Na primer, ne kažeš nekom da je glupan, budala, al’ kažeš: „Ovde će se nešto mnogo gadno desiti. Neka nepromišljenost… Možda s tvoje strane?“ I ti vidiš izraz lica mu se menja. Nema veze što ni sam ne veruje u te gluposti…
Piše: Olivera Mudrić
Verujete li u slučajnosti ili mislite da je sve neko klupko sudbine koje u pojedinim momentima života odluči da se otkrije na posebnim stranicama života? Da ti gatam? Mogla bih ja to. Intuicija mi je upletena s maštom i neću vas lagati kad vam kažem da sam mnoge zaludne dane mladosti trošila zureći u tamne naslage na dnu raznoraznih kafe servisa, tumačeći navodno „simbole“ trenutnim nadahnućem svemoguće lagarije. Nemojte zameriti, dobro mi išlo. A i devojke su bile zadovoljne. Bila sam im svojevrsna zabava. Čak sam u naletima trenutne iskrenosti znala da im kažem „Al’ znate li da vas lažem?“.
I šolje su ipak okretane. Nije da smo toliko volele kafu…
Ako nekome kažete: „Ti si brale neveran, ne valja ti to. Kako te nije sramota?“ Naravno to bi bilo blago rečeno. Ono što pomislite u sebi, pa recimo da to nije zgodno napisati, a kamoli izreći naglas. Posle izgovorenog nastaje nevolja. Ne izgovara se sve naglas. Bar ne uvek i ne svakom. A ako kažete “Hej, ovde u šolji vidim neko neverstvo!“ Pogledaš onog kome gledaš u šolju zaprepašeno i onako, kao otkud to. Pa još, dodaš: „Nisam baš sigurna sa koje je strane, ali, čekaj“, pa onda pristom uperiš u nejesnu siluetu, „liči pomalo, i na muški i na ženski profil, može svakako da prođe, vidiš, to i ovaj broj ovde, pa ove tačkice, da, da… to je glas“. Mala stanka, pa: „Uh, nadam se da ovo nisi ti. Može gadno da bude. Vidim okršaj.“
Mislite da preterujem? Šoljica je jako zgodno sredstvo. Na primer, ne kažeš nekom da je glupan, budala, al’ kažeš: „Ovde će se nešto mnogo gadno desiti. Neka nepromišljenost… Možda s tvoje strane?“ I ti vidiš izraz lica mu se menja. Nema veze što ni sam ne veruje u te gluposti, ali stane, napravi korak. Kao, hej, neke mračne sile nadvile su se nad njegovom sudbinom!? Šta da uradi da to ispravi, predupredi? Postaje oprezan. Manje lakomislen.
Tada sam to gledala kao na igrariju. Zabavljala sam se, priznajem. Govorila ljudima šta sam htela u po cene. Govorila svakom šta mislim o njemu bez pardona, uživajući u napadu ali i zabavljanju onih koje sam volela.
Prst sudbine? Naravno da ne, to su samo niti večite zelje da komuniciramo s ljudima loveći njihove snove, razmišljanja, nadanja. Bio je to način da ih zagledam, ispitujem. Kažem im šta mislim, a ne ispadnem nepristojna. Sve je lakše kad je kroz igru.
Danas? Život mi je utkao neobično predivo. Slikano je godinama koje su čas trčale, pa puzale, nekad milile prosto sablasno, neke parale tkanje mnogih događanja kojih bi se rado setila a ne mogu. Šoljicu mi već odavna niko ne okreće… I ne želim, ali i dalje se dobro zabavljam.
Sudbina? Onoga dana kad sam čvrsto stegla olovku, dotakla sam samu magiju. Ništa lepše… A koja je vaša? Možda mogu da vam pomognem? Oči su za mene kao šoljica kafe. U vašem pogledu su priče, skrivene i ispričane. Ne morate ništa reći. Pustite me da zavirim.
