Ju­bi­lej iz ugla jed­nog bi­bli­o­te­ka­ra

Gli­go­ri­je Vo­za­re­vić

Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je je osno­va­na 28. fe­bru­a­ra 1832. go­di­ne vo­ljom kne­za Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća i za­la­ga­njem uskog kru­ga nje­go­vih sa­rad­ni­ka i uče­nih lju­di, kao pr­va usta­no­va kul­tu­re u još ne sa­svim oslo­bo­đe­noj ze­mlji.
Ovih da­na Bi­bli­o­te­ka je pro­sla­vi­la, do­sto­jan­stve­no, svo­jih 180 go­di­na.
Iz­u­zet­no le­po, po­no­sno i pri­jat­no ose­ća­la sam se pri­su­stvu­ju­ći sve­ča­noj aka­de­mi­ji, spa­ju­ći u se­bi i oko se­be sve spo­ji­ve i ne­spo­ji­ve lju­de, epo­he i do­ga­đa­je.
Još jed­nom sam se uve­ri­la da bi­ti bi­li­o­te­kar je­ste ve­li­ka čast, a po­no­sno na­sta­vlja­ti de­lo na­šeg Gli­go­ri­ja Vo­za­re­vi­ća je­ste i ve­li­ka oba­ve­za. Da, baš on, Gli­go­ri­je Vo­za­re­vić, sma­tra se osni­va­čem Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je i baš tu, u nje­go­voj knji­ža­ri, u da­na­šnjoj Uli­ci kra­lja Pe­tra, u bli­zi­ni Sa­bor­ne cr­kve, ona je i ute­me­lje­na, za­hva­lju­ju­ći ta­da­šnjoj dru­štve­noj sve­sti o po­tre­bi nje­nog po­sto­ja­nja.
Da, baš on, Gli­go­ri­je Vo­za­re­vić, či­ja se rod­na ku­ća u Le­ži­mi­ru uru­ši­la pre ne­ko­li­ko go­di­na, ne­bri­gom ne­bri­žnih, on, knji­go­lju­bac i knji­go­pro­da­vac, za­du­žio nas je uda­ra­ju­ći te­me­lje do­mu u ko­me reč ni­ka­da ne spa­va.
Uz se­ća­nje na sve ve­li­ka­ne ko­ji su stva­ra­li ve­li­čan­stve­nu in­sti­tu­ci­ju Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je, ve­o­ma sam sreć­na i za­do­volj­na što mo­gu da ka­žem: Knji­ge su moj usud i ja tu ne bih ni­šta me­nja­la. U ovu stru­ku sam ušla kao for­mi­ra­ni knji­go­lju­bac, a po­tom po­sta­la i bi­bli­o­te­kar, sa am­bi­ci­ja­ma bi­bli­o­gra­fa. Vre­me­nom se obo­li od ne­iz­le­či­ve bo­le­sti bi­bli­o­ma­ni­je, pa ne sa­mo da knji­ge či­tam, ja ih bi­bli­o­graf­ski i opi­su­jem, nji­ma se ba­vim,  pa i stva­ram.
Bor­hes je re­kao da raj za­mi­šlja kao ne­ku vr­stu bi­bli­o­te­ke, a Ho­ra­ci­je da ako imaš bi­bli­o­te­ku ko­ja gle­da na ma­li vrt, ni­šta ti ne ne­do­sta­je. Ka­ko ja ra­dim u Bi­bli­o­te­ci „Gli­go­ri­je Vo­za­re­vić“ i moj rad­ni sto, pre­pun knji­ga, gle­da na Grad­ski park, tre­ba­lo bi da zna­či da sam već u ra­ju i da mi u pro­fe­si­o­nal­nom ži­vo­tu ni­šta vi­še ne tre­ba .
O pro­fe­si­o­nal­nom do­sto­jan­stvu, o dru­štve­noj sve­sti i sa­ve­sti ne­ki dru­gi put!
Ov­de i sa­da že­lim da uži­vam u či­nje­ni­ci da mo­ja bi­bli­o­te­ka, kao i Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je, po­sto­ji, da je „ot­por­na na sve me­ne vre­me­na što vi­tla­ju oko nas i u na­ma, da je stva­ra­na u sve­tlo­sti­ma zna­nja i po­sve­će­na iskra­ma ljud­skog du­ha i uma u bor­bi sa ta­mom zla“.
Ovo je čas ret­ke ra­do­sti i ja ho­ću da se ra­du­jem!
Ra­du­jem se da da­nas, po­sle 180 go­di­na po­sto­ja­nja, dva ra­za­ra­nja, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je, naj­ve­ća bi­bli­o­te­ka na Bal­ka­nu, po­se­du­je 5.000.000 (pet mi­li­o­na) pri­me­ra­ka bi­bli­o­teč­kog ma­te­ri­ja­la i da nje­ne uslu­ge dnev­no ko­ri­sti oko hi­lja­du lju­di, a elek­tron­ske uslu­ge vi­še od 8.000 ko­ri­sni­ka iz ze­mlje i sve­ta, što go­di­šnje či­ni oko tri mi­li­o­na po­se­ti­la­ca. To je po­lo­vi­na ukup­nog sta­nov­ni­štva da­na­šnje Sr­bi­je.
Ma­lo li je za ra­dost?

Ru­ži­ca Stan­ko­vić
dipl. bi­bli­o­te­kar – ma­ster,
Bi­bli­o­te­ka „Gli­go­ri­je Vo­za­ro­vić“
Srem­ska Mi­tro­vi­ca