Pri­ta­je­na po­e­zi­ja o usa­mlje­ni­ku

Slo­bo­dan Ti­šma

Ka­da su „Srem­ske no­vi­ne“, po­čet­kom pro­te­klog av­gu­sta, me­đu pr­vi­ma pri­ka­za­le knji­gu Slo­bo­da­na Ti­šme Ber­nar­di­je­va so­ba (Kul­tur­ni cen­tar No­vog Sa­da, 2011), sum­nja­mo da je iko­me bi­lo ma­kar i u pod­sve­sti ka­ko se upra­vo „za­čeo“ bu­du­ći naj­bo­lji ro­man ob­ja­vljen te go­di­ne na srp­skom je­zi­ku. Naj­ma­nje je o to­me smeo da raz­mi­šlja ak­tu­el­ni NIN-ov la­u­re­at, pe­snik, kon­cep­tu­al­ni umet­nik i mu­zi­čar u du­ši, ro­đen 1946. u Sta­roj Pa­zo­vi, ko­ji je pro­zu po­čeo da pi­še „pod sta­re da­ne, imao sam 50 go­di­na ka­da sam ob­ja­vio pr­vu pri­po­vet­ku“. Pa ipak, naš kri­ti­čar An­đel­ko Er­de­lja­nin, i sam po­re­klom iz pa­zo­vač­kog kra­ja, iz Voj­ke, iskre­no će po­ve­ro­va­ti u kva­li­tet sed­me knji­ge, a dru­gog po re­du ro­ma­na svog ze­mlja­ka, no­vo­sad­skog ko­le­ge i su­gra­đa­ni­na Slo­bo­da­na Ti­šme.
Glav­ni ju­nak ove pri­če, Pi­šta Pe­tro­vić, „usa­mlje­ni po­je­di­nac u su­lu­dom sve­tu“, ka­ko ga Er­de­lja­nin (pr)oce­nju­je, ži­vi u gra­du Đur­vi­de­ku (mo­žda to je­ste, a mo­žda i ni­je No­vi Sad) i ži­vot mu je ve­o­ma „ori­gi­na­lan“:
– Va­zda ne­za­po­slen i bez na­me­re da bi­lo šta ra­di, Pi­šta je bio sklon raz­mi­šlja­nju, ali ni­je vo­leo da uči, šta­vi­še ni­je vo­leo ni da raz­mi­šlja… Pi­šta je bol­ni usa­mlje­nik, ži­vi u stal­nom stra­hu od sa­mo­će, i po­ku­ša­va, u sno­vi­ma i tri­ko­vi­ma ma­šte, da na­đe ne­ki iz­laz ili ba­rem mo­dus pri­la­go­đa­va­nja. Nje­mu se či­ni kao da ži­vi na dnu Oke­a­na, a sa­mo­ću ose­ća u ko­smič­kim raz­me­ra­ma. „Ako u dru­štvu ne pred­sta­vljaš ni­šta“, raz­mi­šlja on, „osta­je ti po­ro­di­ca. Ako ne­maš po­ro­di­cu, sam si, osta­je ti sa­mo pri­ro­da, tvo­je te­lo, tj. Ko­smos i več­nost kao naj­ve­ća tam­ni­ca. Sam pod zve­zda­ma pred Oke­a­nom. Da li je to ma­lo? Da li je to Ni­šta?“
Ju­nak ro­ma­na po­sta­vlja pi­ta­nja i da­je od­go­vo­re, s tim što mu pi­ta­nja vi­še vre­de, do­da­će kri­ti­čar, iz­dva­ja­ju­ći jed­no od naj­bo­ljih: „Šta bi bi­lo od ovog sve­ta kad bi svi bi­li kao ja?“ Er­de­lja­nin sma­tra da bi se o to­me mo­gao na­pi­sa­ti no­vi ro­man, dok Ti­šma po­sle oba­ve­šte­nja o NIN-ovoj na­gra­di iz­ja­vlju­je ka­ko je „ne­iz­ve­sno da li će ika­da vi­še išta na­pi­sa­ti“.
Jer, Slo­bo­dan Ti­šma je pre­vas­hod­no pe­snik, pa je ta­ko i naj­bo­lji srp­ski ro­man, Ber­nar­di­je­va so­ba, na­stao slu­čaj­no i spon­ta­no, na pred­log jed­nog nje­go­vog pri­ja­te­lja da na­pi­še pri­ču o olu­pi­na­ma, tj. sta­rim auto­mo­bi­li­ma. „Pi­šem sva­ku knji­gu kao da je po­sled­nja… Mo­žda ma­lo sta­ro­mod­no zvu­či, ali je za me­ne bit­na in­spi­ra­ci­ja“, a i ovo nje­go­vo obi­mom ne­ve­li­ko de­lo je na­sta­lo „kao plod tre­nut­nog na­dah­nu­ća i jed­nog uz­bu­đe­nja ko­je je po­kre­nu­lo sve“. A ro­man je do­bar, sma­tra, sa­mo ako u nje­mu ima po­e­zi­je!
NIN-ovu na­gra­du za naj­bo­lji ro­man 2011. go­di­ne Slo­bo­dan Ti­šma je osvo­jio u kon­ku­ren­ci­ji 106 de­la, a on­da, u užem iz­bo­ru ži­ri­ja (pred­sed­nik Va­sa Pav­ko­vić), ima­ju­ći „na­spram se­be“ pro­ve­re­ne pro­za­i­ste po­put Al­ba­ha­ri­ja, Ba­sa­re, Čo­la­no­vi­ća, Pe­tri­no­vi­ća i Šaj­tin­ca. „Da li je to ma­lo, da li je to Ni­šta“ za jed­nog osni­va­ča kult­nih no­vo­ta­la­snih ben­do­va „Lu­na“ i „La stra­da“, za ured­ni­ka „Po­lja“, „In­dek­sa“ i Tri­bi­ne mla­dih, za auto­ra, po­red Ber­nar­di­je­ve so­be, još sa­mo šest knji­ga: Ma­ri­ni­zmi, Vrt kao to, Pje­sme (po­e­zi­ja), Blu­es di­ary (pe­snič­ki dnev­nik), Ur­vi­dek (pri­če) i Qu­at­tro sta­gi­o­ni (ro­man)?!
Uz­gred, naš kri­ti­čar „skrom­no“ ja­vlja ka­ko je za nje­gov pri­kaz u „Srem­skim no­vi­na­ma“ sâm Ti­šma re­kao „da je to naj­bo­lje što je o mo­jim knji­ga­ma ikad ob­ja­vlje­no“!

D. Po­zna­no­vić