Bez­bri­žno de­tinj­stvo kod uja­ka

Maj­ka Sta­ni­sla­va sa ma­lim Pe­trom (1943)

Pen­zi­o­ni­sa­ni di­plo­mi­ra­ni ar­hi­tek­ta, du­go­go­di­šnji di­rek­tor „Proj­ke­ta“ u Ru­mi, Vla­di­mir Ko­can Bra­ca, brat je od uja­ka Pe­re Kra­lja. Sa su­pru­gom Do­rom ka­zi­vao nam je o pre­ci­ma, za­jed­nič­kom de­tinj­stvu, od­ra­sta­nju i su­sre­ti­ma.
U kom­po­zi­ci­ji vo­za, je­dan od va­go­na sa za­gre­bač­kim Sr­bi­ma upu­ćen je u Ja­se­no­vac. U ra­no pro­le­će 1942. go­di­ne, uz broj­ne po­tom­ke kra­ji­škog po­pa Mi­la­na Jo­va­no­vi­ća, na­la­zi­la se i po­ro­di­ca pro­fe­so­ra Đor­đa Kra­lja. Sa­zna­nje o va­go­nu sa su­žnji­ma sti­že do rum­skog ve­te­ri­na­ra Stje­pa­na Ko­ca­na. Mol­ba rod­bi­ne: Či­ni šta mo­žeš! Spa­sa­vaj! Se­ća­ju­ći se ko­le­ge sa stu­di­ja i za­jed­nič­kih asi­stent­skih da­na, on na­zi­va te­le­fo­nom, ta­da mi­ni­stra u vla­di NDH. Za­mo­lio ga je: Taj va­gon spa­sa­vaj. Čo­vek je čo­vek i kad mu se pu­no ime i pre­zi­me i ne po­me­ne. Po­zna­vao je pro­fe­so­ra Đor­đa Kra­lja, po­zna­vao je Jo­va­no­vi­će. Mi­ni­star je uči­nio svo­je. Taj va­gon je, ume­sto u Ja­se­no­vac, pro­du­žio ka Sre­mu… i za­u­sta­vio se u Ru­mi. Bez ve­li­ke kon­tro­le i pro­ble­ma, do­če­ka­ni od po­ro­di­ce Ko­can, ne­volj­ni put­ni­ci su sme­šte­ni ov­de za pr­vih ne­de­lju da­na, a po­tom se raz­i­šli ka­ko ne bi bi­li sum­nji­vi.
Pro­fe­sor Đor­đe Kralj (rođ. 1902) je Dru­gi svet­ski rat pro­veo u oko­li­ni Čač­ka, su­pru­ga Sta­ni­sla­va sa ma­lim Pe­rom, de­te­tom od ne­pu­ne go­di­ne da­na osta­je u Ru­mi, kod bra­ta Stja­pa­na, maj­ke Ane Ma­ri­je, sna­he Ra­doj­ke i nji­ho­ve de­ce: Bran­ke (1933), Vla­di­mi­ra (1936) i Bo­ža­ne – Ci­ce (1941). Po do­la­sku Ru­mu Kra­lje­vi su bo­ra­vi­li u sta­nu Srp­skog pe­vač­kog dru­štva, iz­me­đu ku­će Du­ška Osto­ji­ća (da­nas op­šti­na Ru­ma) i cr­kve Sv. Du­ha, po­tom se se­le u Ma­đar­sku uli­cu, gde ne osta­ju du­go, on­da u Iva­no­vu, u ku­ću u ko­joj je sta­no­vao pro­fe­sor De­me­tro­vić, pa u Glav­nu. Ta­ko je Pe­ra Kralj do­šao u Ru­mu.
Ujak Stje­pan, sre­ski ve­te­ri­nar u Ru­mi, ru­sin­skih ko­re­na, sin je mo­star­skog ve­te­ri­na­ra Vla­di­mi­ra Ko­ca­na, ko­ji je po de­kre­tu austrij­skih vla­sti sa polj­sko-ru­ske, ga­li­cij­ske gra­ni­ce, iz oko­li­ne Ter­no­po­lja, 1906, do­šao u Mo­star. Bio je ože­njen Anom Ma­ri­jom, Po­lja­ki­njom iz Kra­ko­va. Sta­ni­sla­va, ma­ti Pe­ri­na, ro­đe­na je 1902, a Stje­pan 1905. go­di­ne u me­stu Bur­šti­na, tre­će de­te, Fil­ka, ro­đe­na je 1909. u Mo­sta­ru. Vla­di­mir Ko­can, Ru­sin, gr­ko­ka­to­lik – uni­jat, sin uči­te­lja sa gra­ni­ce, ko­ri­ste­ći pra­va pa­ten­ta o to­le­ran­ci­ji, po do­la­sku u Mo­star upi­san je u knji­ga­ma kao Rus. To će mu po­mo­ći da po­sle ob­ja­ve Pr­vog svet­skog ra­ta i ras­pa­da Austro­u­gar­ske ne bu­de vra­ćen u ze­mlju po­re­kla, Polj­sku. Ta­ko Vla­di­mir sa po­ro­di­com osta­je u Kra­lje­vi­ni SHS.
De­ca su na­u­či­la je­zik no­ve do­mo­vi­ne, ško­lo­va­la se, za­vr­ši­la fa­kul­te­te, za­sno­va­la po­ro­di­ce i ra­su­la se po pred­rat­noj Ju­go­sla­vi­ji. Sta­ni­sla­va je po­sta­la pro­fe­sor, Stje­pan ve­te­ri­nar, a Fil­ka se po za­vr­šet­ku gim­na­zi­je uda­la za Slo­ven­ca Jo­šku Ćo­ta­ra, sa ko­jim je ži­ve­la u Go­ri­ci u Ita­li­ji. Sta­ni­sla­va i Đor­đe su se upo­zna­li to­kom stu­di­ja i ven­ča­li pre ra­ta. Pe­ra se ro­dio dva da­na pre bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da, 4. apri­la 1941. u Za­gre­bu, gde su ro­di­te­lji ra­di­li kao sred­njo­škol­ski pro­fe­so­ri. Bo­ra­ve­ći kod tet­ke i te­če u Za­gre­bu, to­kom le­ta 1941, ma­li Vla­di­mir Ko­can Bra­ca, kao pe­to­go­di­šnjak, na­šao se na uli­ci sa de­com iz zgra­de, u mo­men­tu ka­da je na­i­šla voj­ska sa pleh mu­zi­kom. Po­šao je sa de­com i iz­gu­bio se, sre­ćom pre­po­zna­la su ga sta­ri­ja de­ca pro­fe­so­ra iz iste zgra­de i do­ve­la do tet­ke.

Pro­ho­dao u Ru­mi 23. ma­ja 1942. go­di­ne

Sta­ni­sla­vi­na naj­bo­lja ko­le­gi­ni­ca iz pre­pa­ran­di­je, a po­tom i sa stu­di­ja, je De­sa Jo­va­no­vić, sa ko­jom će osta­ti bli­ska kroz ceo ži­vot.  Pe­ra će to­kom ži­vo­ta če­sto po­mi­nja­ti tet­ka De­su, iako mu ni­je bi­la pra­va tet­ka. Mno­go­ljud­nu po­ro­di­cu, pa­ro­ha iz Lu­šci Pa­lan­ke u oko­li­ni Ba­nja­lu­ke, Mi­la­na Jo­va­no­vi­ća, za­de­si­la je kob da mu su­pru­ga umre mla­da, u 48. go­di­ni,  osta­viv­ši za so­bom pet kće­ri i tri si­na. Naj­sta­ri­ja se­stra, pro­fe­sor u Za­gre­bu, pri­hva­ta bra­ću i se­stre i iz­vo­di ih na put. U po­ro­di­ci Jo­va­no­vi­ća, uz se­stru Sta­ni­sla­vu, Stje­pan upo­zna­je De­si­nu mla­đu se­stru Ra­doj­ku i že­ni se njo­me. Po za­vr­še­nim stu­di­ja­ma ve­te­ri­ne, 7. de­cem­bra 1924. u Za­gre­bu, Stje­pan po­sta­je asi­stent Ve­tri­nar­skog fa­kul­te­ta, no sa ma­lim pri­ho­di­ma. To je raz­log što kre­će u pro­vin­ci­ju, naj­pre u Bo­san­ski Ša­mac, a po­tom, 1939, u Ru­mu, gde po­sta­je sre­ski ve­te­ri­nar. Pre­po­ru­ku za Ru­mu sa­či­nio mu je pa­še­nog, su­prug De­se Jo­va­no­vić, Mi­lan Gr­ba, pro­fe­sor za­gre­bač­ke Pre­pa­ran­di­je i na­rod­ni po­sla­nik pre ra­ta, ko­ga su usta­še  ubi­le 1941. go­di­ne.
Po oslo­bo­đe­nju Ru­me, 1944, ve­te­ri­nar Stje­pan Ko­can imao je am­bu­lan­tu u ku­ći Ma­ti­je Va­ša­ša, ka­sni­je po­zna­toj kao sta­ri Dom kul­tu­re u Glav­noj uli­ci. Po­vo­dom ne­kih ma­ni­fe­sta­ci­ja, 1945, išla je po­vor­ka Glav­nom uli­com sa uz­vi­ci­ma „Kra­lja Pe­ru na ba­de­ru“. Ka­da je ma­li Pe­ra to čuo, po­be­gao je kod uj­ne pla­ču­ći: „Što oni me­ne ho­će na ban­de­ru?“ Pro­stra­no dvo­ri­šte Va­ša­šo­ve ku­će bi­lo je ide­a­lan pro­stor za is­ka­zi­va­nje glu­mač­kih sklo­no­sti vr­šnja­ka Pe­re i se­stre Ci­ce – Bo­ža­ne. Bol­ni­ča­ri su im na­pra­vi­li ne­ku bi­nu, otvo­ri­li su ka­pi­ju aj­nfor­ta i po­zva­li če­ti­ri de­voj­či­ce iz kom­ši­lu­ka, ko­je su bi­la pr­va Pe­ri­na i Ci­ci­na pu­bli­ka, u le­to 1945, dok ih je sta­ri­ji brat Vla­di­mir Bra­ca, ro­đen 1936. go­di­ne, ze­zao i ome­tao pred­sta­vu – se­ća se da­nas Bra­ca.

(Za­vr­še­tak u na­red­nom bro­ju)